Arhiva za decembar, 2018

Sve za Otiliju

Posted: 25 decembra, 2018 in Moj takozvani život, Otilija i ja

sparkler-677774__340

Nekako nam je promaklo par godinica i eto, sasvim smo se nedozvoljeno uozbiljile u našim tridesetim…. Tridesetim na pragu četrdesetih….

Eto, tek tako, život je preuzeo neke svoje poteze, pomalo nas upregao, pomalo smo dozvolile da nas prekori i pokori, ali sasvim sigurno sve smo to i same želele, prečesto, prejako, svaki put kad bi se strmoglavila zvezda sa neba, svaki put kada bi srele odžačara, žmureći držeći se za dugme…

Ostvarile smo svoje nacrte. Porasle i prerasle neke stvari i neke ljude. Sustigle smo i prestigle, ostavljajući daleko iza sebe neke šaputave prekore i neke poglede stisnutih kapaka. Sada je došlo naše vreme da budemo velike. Da svojatamo jedna drugu, da se smejemo onim bezbrižnim vremenima i novonastale probleme rešavamo telefonski jedna drugoj. Ne srećemo se baš često, zima nas ugurala u toplinu sobe, uposlila malim bićima i velikim strepnjama oko njih… Ali svaki put, kada pred san razmišljam kako razmrsiti životne čvorove pomislim kako bi to Otilija uradila… Jer ona život čini jednostavnim i šarenim…

Mračno srce

Posted: 24 decembra, 2018 in Poetski vitraži

sad broken heart Wallpapers Lovely Heart Touching HD Sad Girl Wallpaper for Broken Heart Alone Girl

Pa dobro,

možda sam ja mogla

i jače da te grlim,

da te smelije pogledam

kada se sretnemo na ulici.

 

A bila sam tako hladna,

prepametna i sujetna

i tako daleko bolja

od svih devojaka koje si znao,

samo sto ja nisam bila dobra sebi…

 

Mrznuo si na snegu,

polevale te kise,

srce bilo veliko

kao stoletne vinske bačve,

a prazno kao mrak.

 

Uvek sam odlazila,

nikada ništa nisam obećala,

nikada ništa dala,

gazila po zemlji kao po oblacima

i bila sama sebi dovoljna…

Čovek Koji Me Voleo

Posted: 21 decembra, 2018 in Moja kristalna zrnca

montakhab-deymah96-10

Strah me da se okrenem i pogledam u juče…

Tamo su tvoje oči, sve više smeđe, sve manje nasmejane.

Molim tiho u sebi da je tamo manje mog greha prema tebi, nego što slutim.

Ja sam ti krala vreme i davala trenutnu sreću, začarala te svojim lelujavim rečima i svojom svetlećom tugom. Hteo si da moju samoću ogrneš i ugreješ.

Moju ulicu svojim velikim srcem si popločao.

Sećam se, čekao si na moj mig i skakao u isti mah. Budio se i spavao po mom rasporedu. Ništa nisi tražio. Grešna mi duša, ko dete si u moje šake gledao i drhtao. Ukus starih vina na mom jeziku, a u očima predeli dalekih krajeva. Nismo bili tamo. Nismo mi bili mi ni ovde.

Naiđem ponekad. Sretnem te. Nema kiša. Nema vetrova. Nema sunca. Jednom si rekao da je dovoljno da samo jednom zazvoni. Tišina je, tišina kao pred smak sveta. Nemam više šta da ti kažem. Moj nestanak je bio moj spas. Za tebe je bio početak. Početak doba tišine. Početak koji smaoti možeš da prekineš nekim drugim glasovima, nečijim tuđim smehom. Volela bih da čujem tvoj smeh kako odjekuje. Možda sam sebična, ali zbog mene same tvoja sreća bila bi blagoslov. Značilo bi da nisam kriva. Ali znam, kriva sam.

 

 

Slomljena lutka

Posted: 20 decembra, 2018 in Moja kristalna zrnca

largeTražio sam okolo nekog poznatog da malo popričam, da promenim stare teme i unesem malo novih boja. Tad sam je video, natovarenu koferima, zamagljenih očiju i modre ruke koje drhte. Ispada joj torba i po podu se rasipa par knjiga i diskova. Ona samo stoji i gleda. Bez glasa. Prekriva lice rukama i plače. To je valjda bila ta poslednja kap koju je mogla da podnese. Prilazim i skupljam sa poda Bukovskog, Selimovića, Dučića, Pavića… Slomljen plastični omot Dorsa. Labelo od breskve. Nekoliko raznobojnih olovaka, rokovnik… Vraćam sve u teget torbu, a ona sve vreme stoji sa rukama na licu i plače, plače glasno kao dete.

Imala je obično ime ta najneobičnija devojka koja je u tom trenu disala ovozemaljski vazduh. Mirisala je na Indiju i magle, valjda joj se prelivalo iz očiju, otkud znam. Znam samo da sam gledao netremice u tromeđu njenog lica, odmah tu iznad jagodice gde je pažljivo tapkajući rukavom zelene košulje obrisala suzu.

Nije rekla da je plaši sutra ili da beži od juče. Samo se nasmejala na trenutak, onako, kao kad sunce proviruje iza oblaka, i Bog dragi samo zna koliko joj je snage za to trebalo. Tišina koja je na renutak nastala mirisala je na sok od višanja, na njene purpurne usne, na sećanje na leto… Gledao sam u oči koje su bile  svesne samo mog prisustva i to joj je nekako ulivalo mir, a opet njene drhtave ruke, kao lastavičja krila treperile su i nemoćno se borile sa vetrovima uzdaha.

Sada kada se setim pomislim da sam sasvim sigurno trebao da je istog tog trena, tako slomljenu i razvejanu, uzmem u naručje i zauvek ukradem, da je odnesem i da je otmem i sakrijem od svih tuga ovog sveta. Da je zaključam. Da je ušuškam, negde tamo, sa druge strane planete. Da joj promenim ime. Da joj dam prezime. Da je zavolim i da joj pokažem kako da ona mene zavoli.

Umesto svega ja sam je zagrlio. Ona je na mom ramenu drhtala i jecala, presipajući iz sebe čitavo more bola. Te noći, izlečio sam najtužniju devojku na svetu, ćutanjem i zagrljajem… i dahom na njenim zvezdanim leđima…  Ritam noći…  Miris kože…

Tu košulju nikada nakon toga nisam oprao. Ponekad, ne često, ali nekih večeri, kao sad aove, ja je obučem, natočim sebi i sedim na terasi i gledam u nebo… Možda ta moja lastavica gleda sada u ovo isto nebo i u ovu istu zvezdu…možda… Možda me se seti… Možda je opet zahladilo i možda mi opet doleti,  jer ja je znam. Samo ja znam da vratim sve komadiće na svoje mesto. Ja znam kako zalepiti slomljenu lutku…

Onaj moj Dorijan

Posted: 19 decembra, 2018 in Moja kristalna zrnca

238145488004202Sećate li se onog mog Dorijana iz grada gitara, sa nespretnim „S“ koje je šuštalo preko usana dok mi je u tami sobe pevao o bluzu… Srela sam ga pre neki dan, doduše u jednoj virtuelnoj ulici, zurila sam u njega tražeći tragove mladosti od pre devetnaest godina… Čudno je to kako nas godine promene pa postanemo drugačiji. Ja se njega sećam kao dugokosog mladića u farmerkama i starkama, sa gitarom na ramenu. Bio je oličenje devojačkog sna, i umeo je baš tako da laže lepo, kao što to umeju maštoviti dečaci. Da hoda kao po oblacima skverom grada moje mladosti.

Moj Dorijan sada ima srebro u kosi, i onu nesvakidašnju bradu sredjenu sa puno truda, porastao, prokrupnjao, a opet iz očiju mu i dalje viri onaj stari zvrk.

Ali moj Dorijan je porastao i odrastao.

Moj Dorijan ne skakuće na jednoj nozi, žmureći na levo oko, tražeći izgubljeni upaljač i pikslu. Moj Dorijan plaća račune i ekskurzije.

Moj Dorijan ne pamti bluz o mačkama iz sobička srednjoškolskog stana. Moj Dorijan se više tako i ne zove.

Možda bi prepoznao moj smeh. Ili korak. Ili mali prst leve ruke. Ali sasvim sigurno mene ne bi.