Žene sa velikim srcem i čeličnom voljom umeju da sa dna okeana života izrone šta god požele, da ne dišu duže od svih, da žmure, da trpe, da krvare i ćute, da pevaju i onda kada nema mesta pesmi. Navikle su tako, valjda, ne znam kako bih drugačije shvatila njihov način života. Gaze po sebi samo da bi pkazale svoju snagu. Ćute najtiše samo da bi drugima čule misli i pomogle da reše sve ono nerešivo, da razmrse nerazmrsivo, da oboje i najtamnije svetlim bojama, da obrišu istetovirano, da istetoviraju zamišljeno.
I sve je to sasvim u redu, a opet… Kada se noć spusti i kada svi ostali lagano utonu u svoje mistične svetove te jake žene zadrhte poput lišća i sasvim tiho i sasvim krhko odlamaju od sebe slane kapi. Niko ne zna da objasni zašto se uvek osećaju usamljeno, zašto ne dozvoljavaju drugima da ih zagrle i zaštite. Valjda veruju u svoju snagu i misle da mogu sebe sačuvati svojim maskiranim osmehom, da će surovi život uljujkati laganim pričama kojima brišu tudje nemire. Ali njihov nemir usred noći postaje nemirniji, i dok su svi ostali obuzeti sopstvenim snovima one drhte i čekaju da ih se neko seti. Ali svi ostali misle da su one dovoljne sebi i jake, da im ne treba ništa. One ne očekuju ništa. One daju sve. Prazne se noću i pune na sunčevoj svetlosti. Ujutru će sve opet biti u redu. Ujutru će opet skakutati i smejati se. Samo me pustite da preguram noć…
Alisa u zemlji luda 