Kruška

Volela bih da sam kruška. Kada te uberu sa grane lepo te spuste u gajbu, za koju ne plaćaš kiriju ili porez, a opet te lagano spuste, kao bebu, da duže traješ, a da ne ugnjiješ.

Kada si kruška ne moraš da objašnjavaš ko su ti roditelji – ubran si sa kruške i oplodjen si od tamo neke pčele. Tačka. Bez obaveza. Ne moraš da se javljaš majci drvetu gde si i šta radiš, niti da tati pčeli  (???)  tražiš kintu. Kruška si i gotovo.

Kruške ne moraju da pozivaju celu svoju familiju za svaku glupost da bi ih ispoštovale, već su bliske samo sa najbližim i to samo ako hoće.

Kad si kruška nikad te ne pitaju šta ćeš biti kad porasteš. Uglavnom možeš biti sok ili kompot, ili jednostavno obična kruška koja sedi u podrumu i jeste ono što i jeste – kruška. Nema tu filozofije. Budi ono što jesi i bićeš srećan. Sve drugo je obično foliranje.

Kruške su srećne, ne brinu da li imaju cipele za kišu i šta će da obuku. Jednostavno se ogrnu prašinom i zamirišu. Onako iz srca, i to je uvek i sasvim dovoljno.

Kad si kruška ne moraš da brineš ni o ljubavi. To da li ćes sa nekim biti u istoj gajbi ili tanjiru, unapred znači da će te boleti i da je ubrzo kraj. Smešno je stremiti u sigurnu bol. Kruške jednostavno vole nebo, vodu, vazduh i zemlju. Nema petog elementa. On samo donosi nevolje.

Kruške imaju boju snova. Jedino mi nije jasno zašto ih nema plavih. To bi bilo savršenstvo mirisa, ukusa i boje.

Volela bih da budem kruška. Eto tako. Tačka.