Posle ničega

Oblačno je već dugo u mojim mislima. Nailaze kiše, potapaju, ruše, nose. Onda opet naidje sunce.

Srećem svoje prošlosti vrlo često. Ne zastajem, samo guram dalje, pomalo zažmurim, ubrzam korak, pojačam muziku, pa mi i naušnice zadrhte od količine decibela, ali moram dalje, ne smem da stanem, ne smem da okrenem glavu i pogledam. Lakše je kad si samo statista. Lakše je kad se praviš da ne vidiš, onda možeš i da odćutiš sve ono što poput nabujale reke nailazi.

Ne, ne mogu preći baš preko svega. Zato i presipam sebe ovde. Zato i znate sve ovo što mnogi ne znaju. I neka sam kakva god, opraštam od srca, do suza, do bola, opraštam i plačem u ime svih onih koji mene gaze, lečim tudje komplekse, i smejem se, smejem se previše glasno, samo da nadjačam tudje prazne reči.

Srećem ga, možda i češće nego što želim. Godine crtaju svoju vremensku mapu na njegovom licu. Ne boli me to što vidim svoj nedostatak na njemu. Ne boli me to što mu oči ne sjaje. Boli me tišina.

„Vredelo je…“… rekao je i zauvek ugasio moj bes.Ni usne se ne miču.

„Vredela si svaku suzu…“

Kada to kaže neko ko više ne liči na sebe to je teže od planina. I to te natera da mu oprostiš svaku noć bez meseca.

Gledam ga, bez glasa, ćutim sve one kilometre rečenica koje čekaju da se rasprostru.

„Neka sam i mrtav, vredelo je umreti nakon tebe…“

Žmurim, muzika iz slušalica steže srce, punk is not death, punk me čini živom… Bluz je ostao iza. Zauvek okamenjen, ali dovoljno bolan.

„Tražiti jeste put, ali naći baš to što tražiš je veće od blagoslova. Toliko veliko da me je proklelo…“

Idem niz put. Osećam pogled koji uranja u moj potiljak. I vruć asfalt od koga me podilaze žmarci…