Šapat u jastuku

„…Kako sam se jedne večeri, u postelji, zarekla da ću ga voleti do kraja života, tako te reči, tada izgovorene, još stoje u mom jastuku.“
Rekla je i pocrvenela.
(kasnije, kada je prvo počela da zaboravlja stvari i gubi pamćenje, a zatim – gotovo i da ludi) …. Jelena je vrativši se iz grada zatekla staricu u sobi biblioteke, na podu, kako nožem za hartiju iz rasporenog jastuka, vadi pero po pero, zagleda ga i odbacuje… “Nešto sam nekada važno rekla u ovaj jastuk, a sada toga nečega nema!“ – podigla nakratko isplakane oči, te nastavila da prebira. Oslobođena perca su sletala u njenu kosu. Lebdela svuda po sobi. Tamo… I ovamo . . .

Goran Petrović – Sitničarnica kod srećne ruke