Arhiva za 21 marta, 2012

Ponekad, kada je u prolazu sretnem u hodniku zapitam se jesam li to sebe srela. Da, to je skoro ista bela bluza, sličan model farmerki, a i patike su tu negde. Kosa isfenirana gotovo pravolinijski identično.  Fali joj, doduše, nekih petnaestak kilograma i malo manje od pola metra visine. Ali, tako neprirodno slična meni na prvi pogled, i tako prirodno različita na neki peti, sedmi ili deveti pogled.

Pogled kojim ona sakuplja moj lik u svoju zenicu govori da me ne želi u svojoj blizini. Smejem se i pokušavam da joj bez reči objasnim da sam bezopasna. To njeno, što je nekada bilo moje, više nije na listi mojih interesovanja. Ne smetam, ne diram, jednostavno sam tu, jer moram tu biti. Baš kao i ona.

Skoro detinjasti načini na koji ona pokušava da me povredi, poruke sa nepoznatog broja, čudna garderoba za specijane prilike, još čudnije reči nakon nekoliko čaša, ruka u vazduhu i lomljenje čaša. To ne ide uz vaš poziv, draga koleginice…  Ne plaše mene ni veće stvari u životu, mnogo toga sam prošla, tako da ne strepim od tog malog povetarca kojim pokušavate da me oduvate trepćući novim trepavicama iz kineske radnje.

Mnogo toga možete saznati posmatrajući nekog. A još više slušajući ga… I to sa pomnom pažnjom jer su te reči bezoblične i ćoškaste, ponekad i smešne. Uniziti nekog da bi sebe uzdigao… Projektovati svoje mane na onima od kojih strepimo… Lepo je zažmuriti pa svet gledati onakvog kakvim želimo da bude, zar ne, draga moja…