Bila je zbunjena kada joj je rekao sve što zaista misli. I bilo je čudno i šareno, bilo je nesvakidašnje. Pitala se kako je moguće da je sve te znake drugačije tumačila. Mislila je da je zaobilazi, da smeta, da je kamen o koga se spoticao. Bila je mali stakleni kamen. Dragi kamen.
Sa dva koraka unazad dalje od njega bila je bliža sebi, a opet tako raspršena. Nije bila spremna na reči koje je rekao. Nije bilo plavih nota oko njih, ništa nije mirisalo na tugu, samo na sedefnu grešku dvoje opijenih i izgubljenih.
Rekao je „- Izvini“ – nakon prestupa. Prešao je zamišljenu liniju.
Rekla je – „U redu je“. Znala je da nije. Plakaće kad stigne kući.
Nije bila sama u svojoj glavi. Šuštao je severac i drhtala je. Znaci su svuda oko nje, a ona ih tumačila drugačije. Sada kada zna sve je tako lako pročitati. I tako lako pobeći od drugih. Sam sebi si uvek najjači protivnik. Boriti se sa sobom dok ti u ledja duva vetar prošlosti nije lako. Naročito ako još u startu želiš da izgubiš.
