Arhiva za 27 marta, 2012

Dorijan u gradu gitara

Posted: 27 marta, 2012 in Moja kristalna zrnca

Tragom nekih davnih jesenjih dana slutim da ću te naći u prvi sumrak. Poput ubice kliziš nečujno. Prozor je otvoren i već po basovima prepoznajem pesmu… Poput aveti me prati devojački san – duga kosa i zvuk gitare… Zarobila me jedna pesma. Mojih šesnaest poput kiselog groždja danas me ujeda za jezik. Hej mama, da li znaš šta radi tvoj sin… Uz njega sam naučila kako se drži gitara, kako se svira dušom i onaj bol u prstima… Zaboravila sam, Petre, sve sam zaboravila… Nikada više nisam umela da odsviram onaj tvoj mini blues… Ali pamtim tvoju kosu, nemirnu dečačku kosu koja me golica po ramenu, tvoje nespretno „s“ koje kao žeravicu skotrljaš niz jezik, pamtim miris kožne jakne, tebe koji si moje sivilo učinio poput palete boja…
Možda baš zato nikada nisam uspela da pripitomim svoj pogled. Kažu da se osvrćem za dugim kosama nekih nepoznatih, kažu da me jedino zvuk gitare podiže sa tla… Ja se smejem, jer su u pravu, prikrivam to svoje ludilo u očima, odmahujem, ali sebi priznajem, drago mi je što sam baš tebi poklonila svoju teget maramu. Nikom ne bi lepše stajala. Niko nije umeo da je nosi kao ti…
Sećaš li se kada smo se nakon toliko godina sreli na železničkoj stanici u tom našem gradu mladosti? Bila je jesen, u boji moje kose, i duvao je vetar, kovitlao papiriće u krug. Stajala sam nepomično, srećna i nesrećna, sve se pomešalo u trenu, gledala sam u tebe koji si poput Dorijana Greja zaustavio vreme i ostao onaj isti… Dok si me vrteo u krug ponovo je zamirisala tvoja jakna i opet sam zauvek i bespovratno zavolela naš grad, koji nije bio ni moj ni tvoj, a koji je ipak bio naš…

Pitao si me, jednom, da li ćemo umeti svojoj deci da prenesemo tajne života. Da li ćemo moći da ih zaštitimo od nevažnog i da im usadimo prave vrednosti koje smo usput pokupili odrastajući i sazrevajući. Bila sam tako sigurna u svoj potvrdni odgovor, jer svakodnevno naklapam i pričam, jer iz sata u sat proveravam, sadim i presađujem u tu malu glavu uvenule etičke sitnice, sitnice koje čine život.
Međutim, zapravo oduvek u dnu srca znam da ćemo na najneviniji način osakatiti svoju decu, amputirati im neke večnosti koje su mogli imati. I ona će, baš kao i mi, mrzeti nesvesno svoje roditelje, mi koji smo poput ruža puzavica rasli uz nametnute oslonce. I sada skačemo samo do odredjenih granica, samo dokle smo naučili da smemo, iako znamo da možemo i više i bolje, iako znamo da ni nebo nije granica, nebo će i dalje biti u našim glavama samo loža za zvezde i treptavi mesec, mesto do koga stižu Odabrani, slepo verujući da bismo sagoreli ako i pokušamo, makar samo i da taknemo te visine…
Spomenuvši tebe jednom u sparno aprilsko veče, neki Mali Ljudi zalepiše ti etiketu Čudaka. Ostavši bez daha, kao da su i meni zalepili šamarčinu, podigoh pogled i bez trunke lepog vaspitanja, kojim su me roditelji godinama trovali, poput pubertetlije rekoh u malo zapakovanoj formi da su glupi. Zapravo sam im rekla da su Obični, Mali, Neiživljeni, Neostvareni i sve ono što zapravo nikada i neće moći shvatiti da sam rekla. A onda sam shvatila koliko smo mi Čudaci zapravo nedokučivi, jer Mali Ljudi sve ono što ne razumeju etiketiraju kao čudno. Tako da će im sve naše biti poput Zemlje Čuda.
Naša deca će imati drugačije detinjstvo od našeg, drugačije igračke, drugačije igre. Ali znam sigurno da će, kada odrastu, biti dobri ljudi, Veliki Ljudi, i ako Bog da, neka budu Čudaci poput nas. Znam ja prokleto dobro da sve to ima svoju cenu. Za sve u životu trebaće im duplo više snage i duplo više reči da objasne male stvari Malim Ljudima.Teško je biti Drugačiji. Ali samo Retki nadju Retke, tako da će već na svoj čudno divan način naći svoje druge čudne polovine… I tada Čudo prerasta u Čaroliju.