Kada budeš čitala ovo, pravi se da ne znaš da sam to ja napisao, jer ja više ne pišem. Slova sam zabranio sebi. Koristim ih samo kada se potpisujem, ponekad kad popunjavam formulare ili podižem kredit. Čak ne rešavam ni ukrštene reči. Ponekad čitam, pronalazim se u tuđim rečima, pa zatvorim knjigu i vratim je na policu. Sutra ponovo posegnem za istom knjigom nadajući se potajno da sam još uvek tamo i gorim od nestrpljenja da saznam šta ću danas raditi i hoću li tebe možda sresti.
Ja koji više ne pišem hteo sam da ti napišem da sam živ. Bar tako izgledam u tuđim očima. Iznutra, ja sam samo oblak. Plovim kroz ovaj preostali život po tuđoj inerciji.Smejem se za svaki slučaj, možda me neko vidi pa ti kaže da sam srećan. Srećni se smeju. Ja se smejem, iako sam oblak. Znam da bi ti volela da je tako.
Sanjao sam noćas da sam te sreo. Rekla si mi da je sve u redu, iako te ništa nisam ni pitao. Hteo sam samo da te gledam, tako dugo te nisam video, tvoj lik mi je zamagljen kao da je naslikan voštanim bojama. Koračala si brzo, jer ti drugačije i ne umeš, kosa je ostajala za tobom lepršajući. Pokušao sam da održim korak sa tobom, što je nemoguće.Galama je postajala sve jača, moje misli su se gubile u njoj. Izgubio sam te u gomili dugonogih, dugokosih devojaka.Ostao sam sam na trgu sa ravnodušnim golubovima.
Opet me boli koleno, kao i svake zime, znaš da očekujem proleće, jer sa prvim suncem i bol umine. Bar taj bol s vremena na vreme mogu pobediti.Tako verujem da za sve postoji način. Odraz u ogledalu mi govori da sam drugačiji, ne usuđujem se da kažem da starim, nego eto, postajem drugačiji. Neki stari novi ja. Voleo bih da sam bar iznutra ostao isti. Promenila si me, znam da znaš, učinila si me boljim, u ono vreme kada smo se poznavali ja sam bio gospodar slova. Izgubivši tebe izgubio sam pravo da se njima igram, i sva moja slova su, jedno po jedno, kradomice izlazila iz mojih olovaka bežeći tebi pod jastuk. Zato te tako često posećujem u tvojim snovima, pa kao nehajno poturam ruku pod tvoj jastuk. I baš svaki put ne nađem ništa.Lopov sam i kradem tuđa slova. Ali džaba mi sve to, sva su mi ili tesna ili prevelika, razvučena oko ramena, pa sam smešan sam sebi kada pokušam da zaličim bar neku rečenicu. Uzaludno je, znam, moja slova su pobegla kod tebe, a ti i ne znaš da baš zbog njih, iz noći u noć, goriš i uzdišeš, ta moja slova su vragolani, muče te i traže još luđe reči od njih samih.
Odustao sam u međuvremenu. Sve što sam nekada pisao sada nema smisla. To nisam isti ja i nemam istih želja. Zato, kada pročitaš sve ovo, zažmuri i ubedi sebe da to nisam ja, jer ja više ne pišem.
Alisa u zemlji luda 