O poreklu

Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ali naše Porodično Stablo vidim samo kao mladicu na obodu Velike Šume…
Zamrznem tako likove na tajnoj večeri u bezimenoj podkarpatskoj gostionici, Sluge i Gospodare, Silne i Prepadnute, Lukave, Priglupe, Sretne…
I mislim: koji je moj? Čiji sam ja to? Na talasima čije krvi penušaju mehurići moje embrionske duše, i u čijim se venama, a da grešan i ne sluti, koprcaju kao punoglavci moja čula i tkiva, moj fosforni skelet, i usplahireno jato mojih mladeža?
Ali ne brinem puno o tome da li je Taj bio Srbin, Tatarin, Kozak?
Ni da li se krstio, klanjao, pisao s leva na desno?
Ne…
Brinem jedino da nije bio podlac?
Palikuća?
Bratoubica?
Ili je bio neko ko je sekao srce na kriške, da bude za sve…
Neko kog su uvek pitali kad o čemu treba presuditi…
I neko kome se i Bog obradovao kao dragom rođaku…
Kada mu je umoran zakucao na Nebo…

Balašević

Slomljena

Mislila sam da sam jača nego što mi se obilo o glavu. Onda kada pokušavaš da na svim poljima briljiraš, da daš celu sebe, da smanjiš san, a povećaš svoj učinak, telo ti pokaže da treba malo da zastaneš. Pokušala sam da u isto vreme radim hiljadu stvari, da u hodu rešavam i svoje i tuđe probleme, da radim, studiram, da imam nekoliko dodatnih stvari kojima se bavim, da budem majka, žena, domaćica, dobra ćerka, starija sestra koja je podrška. Znam ja da ne mogu promeniti svet, ali uporno pokušavam. I desilo se – pukla sam u bezbroj komadića, pod naletom groznice, oborenog krvnog pritiska, bleda kao krpa umalo se nisam srušila. Dok mi infuzija kap po kap vraća snagu izgledam kao mobilni telefon na punjaču koji vibrira i skakuće od groznice. Oni koji me znaju shvataju koliko se ta slika ne uklapa u moj profil. Ja sam jaka, stabilna, nasmejana, ja nikada ne pijem lekove, ne idem kod lekara. Slika koju su videli je meni poljuljala ponos. To nije smelo da mi se desi. A opet, desilo se. Znam, i ja sam samo čovek, običan čovek od krvi  i mesa.