Nekada davno, jednog neparnog meseca jedne parne godine, neko mi je sasvim javno i sasvim neprimereno izgužvao srce. Pošto imam ludu naviku da svoje srce sasvim iskreno stavim drugom na dlan, jer jedino umem da igram otvorenih karata, to moje drhtavo srce našlo se i na tim rukama. Te ruke su bile utočište i beg iz dosadnog i surovog srca. Tu je moje ogoljeno srce kucalo u svakodnevnom ritmu, ne sluteći i ne mareći da li će naići nečije crne misli.
Bol koji sam osetila u trenu je bio potpuno neuporediv sa bilo čime. Imao je žutu boju, sasvim ljutog ukusa, teskoba koja je gušila i lagani ritam bluza. I onda se sve to pretvorilo u beskrajnu plavu boju, jednu jedinu nijansu… Kao da sam postala gluva i slepa, naizgled mrtva, a tako iznutra živa, batrgala se po prašnjavom drumu i grebala noktima tlo, a ta, nekad prijateljska, silueta postala je izdajnik…
I nije najveći bol taj što mi je srce zgužvano titralo na mokrom pločniku zaboravljenog grada stoletnih lipa. Odlazeći tako preplašen i ukočen, potpuno svesno zgazio je na moju ruku. Iz tih prstiju koje su krvarile, nekad su se nizale tople reči, zagrljene rečenice, priče za buduće dane, eseji nekih mladosti, knjige koje leče… Možda se uplašio da ću izdaju koju sam doživela prepričati i pustiti u etar, pa ga tako naočitog i dobro objašnjenog ne prepoznaju ovde među mojim veštičjim pričama… Kako takav obajsjan istinom, dok mu se kroz vene provide sve laži i još više sve one neizgovorene reči, da i dalje bude isti svetac internetskog raja?
Te noći drhtala sam kao zgaženo štene i lizala svoje rane. Bez snage da mislim, osećam, živim. Te noći pokušala sam da razumem zbog čega ljudi rade takve stvari. Zbog čega odbacuju i gaze, a prigrljuju uljuljkanu laž pod svoju mišku… Da li je biti hrabar uvek u istoj ravni sa biti lud ili ponekad može biti sinonim i za to kao što je – biti čovek, biti prijatelj i biti svoj, iskren, drugačiji…
Dugo nisam pisala. Slova u mojim prstima su bila ranjena, kriva, neprepoznatljiva i bolna. Moje misli su bile jedno veliko klupko pitanja. Nisam ni govorila, nisam ni plakala, samo sam beskrajno mnogo hodala i hodala, lepeći tragove svojih stopa na svim stazama grada, pokušavajući da sve što sam nekada mislila dok sam tu hodala sada zgazim i prelepim.
Peglala sam svoje zgužvano srce starim knjigama i filmovima, ali neke oštre ivice ne daju se ispeglati… Dugo nisam ni pričala o tome, nisam tražila savete, nisam odala nikog, jer bih onda još jednom ranila sebe. Kriva sam sama, zar ne… Ko još normalan stavlja drugima svoje srce na dlan?!
Alisa u zemlji luda 