Dragi moji,
Staklenna vam želi u Novoj godini mnogo više normalnosti, realnosti, jednostavnosti, nežnosti… Želim vam da vam oči sijaju od sreće, da vam suze budu samo od smeha, da budete zdravi, ponosni na sebe i tako veliki da ne možete da stanete ni u nečije oko, a opet, sasvim taman da Vas nose u srcu. Neka vam tudja zloba ojača dušu, a vašom dobrotom zarazite sve oko sebe!
Srećna vam Nova
Tebe ne smem da opišem,
da te ne bi prepoznali.
Ne smem da kažem
da su ti usne uvek namazane osmehom,
niti da imaš oči u boji mog lika,
neko bi te već stvarno prepoznao.
A ja te krijem medju listove knjiga,
presujem tvoje poljupce,
razgovaram sa tvojom slikom.
Ja sam od onih
koji svoje ludilo ne skrivaju.
Nazdravljam sebi u ogledalu
i dajem imena cvetovima.
Ali tvoje ime ne spominjem,
jer eho tvoga imena
može da uskovitla moj mali život.
Zarobićeš moju blistavu noć,
prisvojićeš i zvezde,
tragaću za onim pijanim mesecom,
već znam,
neću ga ni naći ako ne bude opet štucao.
Ali ti,
kada noćas zatvoriš oči,
molim te,
ostavi odškrinuta vrata svojih misli,
ako noćas pronadjem svoje cipele od oblaka,
možda i prošetam…
možda i dodjem…
a noći su hladne kada si sam i kada nemaš ključ…
U trenu kada je nebo palo na mene nikad se nisam osetila lakšom. Smeh koji je igrao na tvojim usnama poput mreže usamljenih alasa na moru uhvatio me i povukao u dubinu, do samog dna, a onda na kopno gde je svaki udah vazduha parao moja pluća. Buka koja je rasla oko mene prekrila je uzdah koji se prolamao nebom, nebo pred kišu, zagušljivo i slatko. Nebo u tvojim očima, sa lažljivim postojanjem zvezda, sa osmehom lava koji me progutao i jednom dahu.
Jutro je svanulo sa dva sunca. Svetlost teška, preteška, zatvara mi oči, pogled se muti, ali ustajem, spremna da napravim još koji korak, a svaki dalji od tebe.
I sve deluje kao san, kao dah vetra na ramenu, kao obična pozornica sa zvezdama od kolaž papira, sa plejbekom i svim propratnim statistima koji su tu samo zato što moraju, a ne žele.
Ti si taj koji me učinio posebnom. Zbog tebe svaka nota ima boju. Tvoje postojanje leči ovaj bolesni svet koji mi lupa šamare, koga se plašim a jurišam na njega stisnutih zuba, zbog tebe, mada si samo nečije tudje postojanje, mada si zvezda, vrisak u noći pod gustim vazduhom nadolazeće jeseni.
Prolaze dani, a u meni živi onaj osećaj da gubiš nešto što nikada nisi ni imao… Kada grizeš usne i napraviš prvi korak, i drhtiš pod naletom nekih novih reči koje ne pozneješ i koje slutiš, kuckanje po tastaturi i iščekivanje novog udarca… I onda tvoj prvi korak koji me slomi do kraja, usudjuješ se da me čitaš kao nešto svoje. Skupljam komadiće svog srca, pakujem u džep pidžame i spavam sa ukusom suza na usnama… Nikada nisam ni znala šta će pidžamama džepovi, sada znam, tu se čuvaju slomljena srca i leče snovima…
Ima ljudi na kojima srebro nikada ne tamni.
Ima ljudi na kojima zlato toplije sjaji. Ima ljudi koji znaju odgovore na sva vaša pitanja, kako god teška ona bila.
Njih možete pitati zašto je nebo plavo i zašto drveće uvis raste želeći dosegnuti sunce, kamo putuju rijeke, tko je nas obojio i odakle cvijeću ime… njih mozete pitati gdje to sunce spava i gdje se kriju drevni gradovi, zašto ne možete razdvojiti mlijeko i čaj da opet budu kao prije nego što ste ih pomiješali, ne želeći piti ni jedno ni drugo već nešto treće… njih možete pitati zašto rastemo, zašto učimo, zašto se ponekad osjećamo tako svadljivima ili tužnima…
Zašto sanjamo?
Tko je stvorio oblake i zvijezde, slova i brojeve, planine i mora?
Zašto ljudi stvaraju pa ruše?
Pa opet grade ispočetka?
Ne vjerujete?
A osjećate li se vi katkada, dok ste u blizini nekih ljudi ugodno, pametno, duhovito, plemenito, puni vrlina? Izazivaju li, mozda, neki drugi ljudi u vama čudne osjećaje nelagode, htjeli biste se udaljiti, pobjeći od njih, ili se samo svađati s njima jer vas ljute, a vi i ne znate zašto?
Da, to je istina.
Ima ljudi koji izazivaju i potiču ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju možda prepoznali), jednostavno, ni po cemu se ne ističu od ostalih ljudi.. a ipak, čine nam zivot ljepšim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih možemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruženi, po sretnim pričama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uče djecu. U njihovoj blizini nema mržnje, ljutnje ili ružnih riječi. Okruženi su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uče kako živjeti, kako se radovati, kako voljeti.
Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog čovjeka, a toga čak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat ćete ga u očima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjećaju sreće u grudima.
Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…
Patuljci žive u kuglama (J. Klepac)
Rekao je da su sve bitne stvari prošle i da je počela druga polovina života. Gotovo je poskočila sa stolice. To joj je zvučalo kao da je kraj svega onog što se nije ni desilo. Gotovo kao da je pročitala u novinama da je umrla. Gotovo. Kraj. Zar nije tek počelo? Zar je život samo ludo verovanje u ljubav koju trebaš naći i kraj nje ostariti? Deca koju trebaš izvesti na pravi put? Dočekati penziju i žaliti za divnim starim dobrim vremenima koja zapravo i nisu nikad ni bila tako divna kako nam se čini, već smo sve to doživljavali u najlepšim godinama, pa je svet bio divno mesto.
Goran je otišao do kupatila. Čuo se pljusak vode i škripa alki na zavesi za tuširanje. Zna Branka unapred, tuširanje, ručak, televizor… Isti sled dogadjaja koji je kroti. Koji je ubija i čini od nje ono što ona nije, mala prostodušna domaćica, uflekana, zarozana, sa oljuštenim lakom i grčem na licu. Bila je besna i bespomoćna, tako zastala u pola koraka na sred dnevne sobe, medju svim tim nameštajem, slikama, zvučnicima, knjigama… Sve to što počinje da guši i boli, da joj pravi gorčinu od koje joj se plače, sve ono što je deo njenog malog i smešnog života…
Na brzinu se presvukla, stavila maskaru i krenula. Jednostavno je krenula što dalje od tog stana, od Gorana, od senki koje je prate i ne ume da ih se otrese. Krenula niz kej, preko mosta, pored zgrada, bulevarom… Besciljno, praznog srca i punih očiju, ta Branka, usedelica u dvadeset osmoj. Veliki poster, reklama za film, nešto novo, lica koja se smeju. Projekcija koja počinje za deset minuta. Ušla je u bioskop, kupila kartu i sela u poslednji red, tako sama, najusamljenija žena koja je disala u toj prostoriji…
Dobro, priznajem, dosta sam zaboravila i sada se prisećam.
Kada sam prvi put otvorila skriptu gledala sam u gomilu slova i brojki frapirano. Kao kroz maglu pamtim sve te formule iz srednje škole, što je i normalno, prošlo je petnaestak godina. Matematika mi nikad nije bila nešto što ne razumem, ruku na srce nije mi bila ni omiljena, ali sasvim sam dobro plivala u tome.
I tako sinoć, red po red, odgonetala sam tragove davno zaboravljenih matematičkih tajni. Nije lako kada ponovo ideš u školu, a i sam imaš dete koje je djak. Ponovo sam student, želim taj još jedan stepen kraj svog imena, znam da mogu, sa vetrom u ledjima koji mi daju meni dragi ljudi, i kao dodatna satisfakcija – želja da i nekima, kojima i nisam baš draga, pokažem svoju snagu.
Kada se konačno razbistrilo, a zadaci u svesci su se kao sami od sebe rešavali, pogledala sam u skriptu gde su trebala biti rešenja. Nije tačno. Nije tačno?!? Pozivam u pomoć zdrav razum, pokazujem mom dragom, tražim pomoć, uskačem u stolicu, tu je internet, a on sve zna. Na kraju ispada da sam ja u pravu. Plašim se da verujem u to, i opet nastavljam da radim zadatke, sledeći u redu, dobro je, on je tačan. Naravno, nakon toga opet nije tačan. Onda vidim da je profesorka volšebno zaboravila jedan iks u toku prebacivanja i dobila racionalan broj kao rešenje. Nema veze, idemo dalje… Profesori su uvek u pravu.
Tablica iz tautologije odšampana samo do pola. Tačno i tačno, tačno i netačno… Iz onoga što je ona ostavila da se vidi u tablici nema nikakvog sleda, nema logike, nema čak ni onog reda gde vidiš dokazanu zakonitost. Opet internet. Srećom, našla sam jedan divan sajt gde sve lepo piše i ništa nisu ispustili ni zaboravili.
I tako, spremam ispit iz matematike uz kompjuter. Odustala sam od skripte. Kupila sam je, naravno, ima me na spisku, a to je profesorima dovoljno. Plašim se samo načina na koji profesorka nalazi tačna rešenja na ispitu. Javiću kako sam prošla, ako ikad položim…
Shvatila sam da predugo ležim sa knjigom u rukama tek onda kada su mi ruke potpuno utrnule. Sklopivši knjigu pomislila sam – zar zaista roditelji uvek previše očekuju od svoje dece? Žmurila sam i razmišljala o svom detinjstvu. naravno, ako pitate moju majku, moje detinjstvo još uvek traje. Moja majka i dalje želi savršenu ćerku, koja savršeno kuva, ne psuje, ne pije, blage reči joj prelaze preko usana i stalno se smeje. I uvek bi me dotukla kada mi kaže da previše očekujem od života. Ona je od svoje starije ćerke dobila suštu suprotnost. Kuhinju ne volim, čak samo izvršavam svoje obaveze žene i majke. Ne volim da kuvam iako je moja mama pravi maher, zapravo ekspert. Pušim, možda i više nego što bi trebalo, pijem, naravno uvek u društvu, psujem i vičem kada sam besna. Verovatno misli da nije zaslužila takvu ćerku. A opet sa druge strane, dobra sam u svom poslu, umem sa rečima, umem sa ljudima, sa decom, kreativna sam, pa rukama pišem, slikam ili pravim. Sušta suprotnost majci, a opet, slična ocu. Nismo svi svemu dorasli. Još uvek pokušavam da se otrgnem iz naručja majke i gotovo svakodnevno vičem – Mama, odrasla sam, pusti me sama da biram hoću li se ubiti od nikotina. Znam, mama, da pronadjem put kada idem sama kolima. Neću sleteti sa puta. Neću ići u duboku vodu, a i ako krenem, umem da plivam, sećaš se. Ne očekuj od mene da se smešim onima koji me gaze.
Ali, ne vredi, majka uvek svoje dete gleda kroz drugačiji okvir. I tu sad nastaje bol u stomaku. I ja sam majka. I kad sve ovo već znam zašto očekujem da moja devetogodišnjakinja ima divan rukopis kao i ja? Zašto očekujem da pleše kao ja? Zašto uvek na njenom licu tražim tragove svog lika? I zašto me svaki put obraduje kada shvatim da ipak ima nečeg mog u njoj?
Ne umem da stavim tačku svojoj sujeti i očekivanjima. Odbolujem svaku kritiku koju joj uputim, a ne znam način da zaustavim sebe kada počnem da analiziram. Ona je divna mala devojčica, domišljata, pametna, sa manje sklonosti ka matematici, sa lakoćom čita od nedovršenih šest, slova je prepoznavala i sa nepune dve godine i to je ono što liči na mene, to je ono što je nasledila od mene, a opet je gledam kao kroz mikroskop očekujući da nadjem greške i mane i da ih ispravim, popravim, korigujem.
Nasledjujemo kritički pogled na svet od svojih roditelja i očekujemo da ukalupimo sve oko nas po merilima koja mi odredjujemo. I svi su po tome za nas dobri ili loši, jaki ili slabi, pametni ili glupi. Subjektivnost nam je najveća slabost…
…Ali, ako se rodiš kao muško, isto ću tako biti srećna. A možda i srećnija, jer ćes biti posteđen tolikih poniženja, toliko robovanja, tolikih zloupotreba. Ako se rodiš kao muško, nećeš se npr. morati bojati da će te neko silovati u mraku neke ulice. Nećeš se morati služiti lepim licem kako bi bio prihvaćen na prvi pogled, ni lepim telom kako bi sakrio svoju pronicljivost. Nećeš doživljavati odvratne osude kad budeš spavao s onim koja ti se sviđa, nećeš slušati da se greh rodio onog dana kada si ubrao jabuku.
Mnogo ćeš se manje mučiti. Moći ćeš se mnogo lakše boriti i tvrditi kako bi Bog, kad bi postojao, mogao biti i neka stara sedokosa starica ili lepa devojka. Moći ćes otkazati poslušnost a da te ne ismeju, voleti a da se jedne noći ne probudiš s osećajem da se rušiš u neki ponor, braniti se a da te na kraju ne uvrede.
Dakako, očekuju te druge vrste ropstva, druge nepravde: ni za muškarca život nije lak, znaš. Pošto ćeš imati jake mišiće, zahtevaće od tebe da nosiš teže terete, nametnuće ti samovoljne odgovornosti. Pošto ćeš imati bradu, smejaće se budeš li plakao, pa čak bude li ti potrebna nežnost. Pošto ćeš imati rep spreda, zapovediće ti da ubijes ili budeš ubijen u ratu i zahtevati tvoju sukrivnju u nastavljanju tiranije koju su uspostavili u pećinama.
Ipak, a možda upravo zbog toga, biti muškarcem biće divna pustolovina: poduhvat koji te nikada neće razočarati. Bar tako se nadam, jer, ako se rodiš kao muško, nadam se da ćeš biti čovek kakvog sam uvek sanjala: dobar prema slabima, surov prema nasilnicima, plemenit prema onima koji te vole, nemilosrdan prema onome ko ti zapoveda. I napokon, neprijatelj svakog onog koji priča da su Isusi deca Oca i Duha svetoga, a ne žene koja ih je rodila.
Dete moje, nastojim ti objasniti da biti muškarcem ne znači imati rep spreda: znači biti ličnost.
Znamo li se – zagledah se u biberaste oči ptice koja jogunasto podiže glavu.
Dan je počeo užurbano trčeći pred kišom, a ta ptica jednostavno je sletela kao smedja pahulja. Jutro je bilo hladno, mrzle su mi ruke, a dah postao vidljiv beli dim.
Mene se ptice ne plaše. To je oduvek bilo tako. Gledaju me mirno, kao da me proučavaju, kao da se čude što sam tako slična njima, a opet, tako različita – bez perja, bez krila, bez te bezgraničnosti u pogledu.
Decembar je potpuno nehajno prihvatio svoju ulogu, zasipajući sunčanim danima umesto snegom našu malu kotlinu. Nosim naočare za sunce i mrštim se.
Ptica se promeškolji na tom ukradenom suncu, kljucnu mrvice sa mermera terase i pogledavši me u znak pozdrava, prhnu ka nebu.
Neko mi je nekad rekao da sam ptica. Nasmejala sam se naglas toj iluziji da me smatraju krilatim bićem. A onda sam shvatila da moja sličnost nije fizička, već da nečija ruka mene može zadržati na svom dlanu samo ako ga drži otvorenim. Nije sreća trajati u toploti nečije kućice od dlanova, već mogućnost izbora da doletiš i odletiš. Kada te ne pritiskaju uvek možeš otići i ponovo doći. Kada ti makar malo zaklone nebo onda jedino što želiš jeste da pobegneš…
Tu sam gde sam, i ponekad, kad otvorim oči da bih na čas, dva zbrisao iz svog filma, bacim pogled na veliku zastakljenu sliku ulice u čijem se okviru neprestano smenjuju prizori. Stakla knjižare su, inače, malo zatamnjena, tako da svi koji prodju ispred njih ne odolevaju samozaljubljenosti; obično zagledaju lice ili odeću, pažljivo popravljaju neposlušni pramen kose ili čvor na kravati, narcisoidno pilje u svoj lik, procenjujući ga u prolazu, žene ovlaže usne, isprobaju neki novi zavodljivi pogled iskosa, ne znajući da ih posmatram.
Koliko nesigurnosti izmešane sa sujetom! Kako izgledam? Jesam li privlačna?
Dok ih tako gledam skriven bleskom izloga, nevidljiv sve dok ne pridju sasvim blizu stakla, čini mi se da je čitav svet napolju samo jedan ogromni glupi akvarijum, u kome se čudni primerci čovekolikih riba love, preganjaju, progone, proždiru, hrane u hodu, razmnožavaju…“
Do malog ateljea na tavanu dolazilo se merdevinama kroz otvor u plafonu hodnika. Na njemu tamne orahove daske, koje su je odvajale od ostatka sveta, koje su škripale kada bi otvarala poklopac, i ta škripa, poput čarobnih nota detinjstva, živi u njenoj glavi. I miris pite razvučenice kakvu niko posle bake Banije nije umeo da napravi. I stari razdrndani kasetofon na kome je otpao crveni taster sa natpisom „rec“ jer je neprestano snimala pesme sa „radia 202“. To danas niko ne bi razumeo. Kako objasniti nekom da nije bilo diskova, ni interneta. Nije bilo mobilnih telefona, i verovali ili ne, i tada se živelo. Nije bilo šarenih kineskih radnji u kojima ima sve od igle do lokomotive. Ali tada je Branka imala neponovljivih šesnaest, sedamnaest, osamnaest… Godine kada si vladar sveta, kada ti je srce veće od neba, a oči sijaju od sreće. Godine kada je i malo ničega dovoljno. I život je bio veliki švedski sto, prepun djakonija. Nismo ni slutili da treba sebično da trpamo u tanjir, jer će se najbolja jela tako brzo probrati… Na kraju ostaju samo ukusi svakodnevnih stvari…
