Nova godinica

Dragi moji,

 

Staklenna vam želi u Novoj godini mnogo više normalnosti, realnosti, jednostavnosti, nežnosti… Želim vam da vam oči sijaju od sreće, da vam suze budu samo od smeha, da budete zdravi, ponosni na sebe i tako veliki da ne možete da stanete ni u nečije oko, a opet, sasvim taman da Vas nose u srcu.  Neka vam tudja zloba ojača dušu, a vašom dobrotom zarazite sve oko sebe!

 

Srećna vam Nova

Advertisements

Ključ

Tebe ne smem da opišem,
da te ne bi prepoznali.
Ne smem da kažem
da su ti usne uvek namazane osmehom,
niti da imaš oči u boji mog lika,
neko bi te već stvarno prepoznao.
A ja te krijem medju listove knjiga,
presujem tvoje poljupce,
razgovaram sa tvojom slikom.
Ja sam od onih
koji svoje ludilo ne skrivaju.
Nazdravljam sebi u ogledalu
i dajem imena cvetovima.
Ali tvoje ime ne spominjem,
jer eho tvoga imena
može da uskovitla moj mali život.
Zarobićeš moju blistavu noć,
prisvojićeš i zvezde,
tragaću za onim pijanim mesecom,
već znam,
neću ga ni naći ako ne bude opet štucao.
Ali ti,
kada noćas zatvoriš oči,
molim te,
ostavi odškrinuta vrata svojih misli,
ako noćas pronadjem svoje cipele od oblaka,
možda i prošetam…
možda i dodjem…
a noći su hladne kada si sam i kada nemaš ključ…

Džep na pidžami

U trenu kada je nebo palo na mene nikad se nisam osetila lakšom. Smeh koji je igrao na tvojim usnama poput mreže usamljenih alasa na moru uhvatio me i povukao u dubinu, do samog dna, a onda na kopno gde je svaki udah vazduha parao moja pluća. Buka koja je rasla oko mene prekrila je uzdah koji se prolamao nebom, nebo pred kišu, zagušljivo i slatko. Nebo u tvojim očima, sa lažljivim postojanjem zvezda, sa osmehom lava koji me progutao i jednom dahu.
Jutro je svanulo sa dva sunca. Svetlost teška, preteška, zatvara mi oči, pogled se muti, ali ustajem, spremna da napravim još koji korak, a svaki dalji od tebe.
I sve deluje kao san, kao dah vetra na ramenu, kao obična pozornica sa zvezdama od kolaž papira, sa plejbekom i svim propratnim statistima koji su tu samo zato što moraju, a ne žele.
Ti si taj koji me učinio posebnom. Zbog tebe svaka nota ima boju. Tvoje postojanje leči ovaj bolesni svet koji mi lupa šamare, koga se plašim a jurišam na njega stisnutih zuba, zbog tebe, mada si samo nečije tudje postojanje, mada si zvezda, vrisak u noći pod gustim vazduhom nadolazeće jeseni.
Prolaze dani, a u meni živi onaj osećaj da gubiš nešto što nikada nisi ni imao… Kada grizeš usne i napraviš prvi korak, i drhtiš pod naletom nekih novih reči koje ne pozneješ i koje slutiš, kuckanje po tastaturi i iščekivanje novog udarca… I onda tvoj prvi korak koji me slomi do kraja, usudjuješ se da me čitaš kao nešto svoje. Skupljam komadiće svog srca, pakujem u džep pidžame i spavam sa ukusom suza na usnama… Nikada nisam ni znala šta će pidžamama džepovi, sada znam, tu se čuvaju slomljena srca i leče snovima…

Zlatni ljudi

Ima ljudi na kojima srebro nikada ne tamni.
Ima ljudi na kojima zlato toplije sjaji. Ima ljudi koji znaju odgovore na sva vaša pitanja, kako god teška ona bila.
Njih možete pitati zašto je nebo plavo i zašto drveće uvis raste želeći dosegnuti sunce, kamo putuju rijeke, tko je nas obojio i odakle cvijeću ime… njih mozete pitati gdje to sunce spava i gdje se kriju drevni gradovi, zašto ne možete razdvojiti mlijeko i čaj da opet budu kao prije nego što ste ih pomiješali, ne želeći piti ni jedno ni drugo već nešto treće… njih možete pitati zašto rastemo, zašto učimo, zašto se ponekad osjećamo tako svadljivima ili tužnima…
Zašto sanjamo?
Tko je stvorio oblake i zvijezde, slova i brojeve, planine i mora?
Zašto ljudi stvaraju pa ruše?
Pa opet grade ispočetka?
Ne vjerujete?
A osjećate li se vi katkada, dok ste u blizini nekih ljudi ugodno, pametno, duhovito, plemenito, puni vrlina? Izazivaju li, mozda, neki drugi ljudi u vama čudne osjećaje nelagode, htjeli biste se udaljiti, pobjeći od njih, ili se samo svađati s njima jer vas ljute, a vi i ne znate zašto?
Da, to je istina.
Ima ljudi koji izazivaju i potiču ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju možda prepoznali), jednostavno, ni po cemu se ne ističu od ostalih ljudi.. a ipak, čine nam zivot ljepšim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih možemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruženi, po sretnim pričama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uče djecu. U njihovoj blizini nema mržnje, ljutnje ili ružnih riječi. Okruženi su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uče kako živjeti, kako se radovati, kako voljeti.
Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog čovjeka, a toga čak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat ćete ga u očima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjećaju sreće u grudima.
Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

Patuljci žive u kuglama (J. Klepac)

Odlomak života

Rekao je da su sve bitne stvari prošle i da je počela druga polovina života. Gotovo je poskočila sa stolice. To joj je zvučalo kao da je kraj svega onog što se nije ni desilo. Gotovo kao da je pročitala u novinama da je umrla. Gotovo. Kraj. Zar nije tek počelo? Zar je život samo ludo verovanje u ljubav koju trebaš naći i kraj nje ostariti? Deca koju trebaš izvesti na pravi put? Dočekati penziju i žaliti za divnim starim dobrim vremenima koja zapravo i nisu nikad ni bila tako divna kako nam se čini, već smo sve to doživljavali u najlepšim godinama, pa je svet bio divno mesto.
Goran je otišao do kupatila. Čuo se pljusak vode i škripa alki na zavesi za tuširanje. Zna Branka unapred, tuširanje, ručak, televizor… Isti sled dogadjaja koji je kroti. Koji je ubija i čini od nje ono što ona nije, mala prostodušna domaćica, uflekana, zarozana, sa oljuštenim lakom i grčem na licu. Bila je besna i bespomoćna, tako zastala u pola koraka na sred dnevne sobe, medju svim tim nameštajem, slikama, zvučnicima, knjigama… Sve to što počinje da guši i boli, da joj pravi gorčinu od koje joj se plače, sve ono što je deo njenog malog i smešnog života…
Na brzinu se presvukla, stavila maskaru i krenula. Jednostavno je krenula što dalje od tog stana, od Gorana, od senki koje je prate i ne ume da ih se otrese. Krenula niz kej, preko mosta, pored zgrada, bulevarom… Besciljno, praznog srca i punih očiju, ta Branka, usedelica u dvadeset osmoj. Veliki poster, reklama za film, nešto novo, lica koja se smeju. Projekcija koja počinje za deset minuta. Ušla je u bioskop, kupila kartu i sela u poslednji red, tako sama, najusamljenija žena koja je disala u toj prostoriji…

Matematika

Dobro, priznajem, dosta sam zaboravila i sada se prisećam.

Kada sam prvi put otvorila skriptu gledala sam u gomilu slova i brojki frapirano. Kao kroz maglu pamtim sve te formule iz srednje škole, što je i normalno, prošlo je petnaestak godina. Matematika mi nikad nije bila nešto što ne razumem, ruku na srce nije mi bila ni omiljena, ali sasvim sam dobro plivala u tome.

I tako sinoć, red po red, odgonetala sam tragove davno zaboravljenih matematičkih tajni. Nije lako kada ponovo ideš u školu, a i sam imaš dete koje je djak. Ponovo sam student,  želim taj još jedan stepen kraj svog imena, znam da mogu, sa vetrom u ledjima koji mi daju meni dragi ljudi, i kao dodatna satisfakcija – želja da i nekima, kojima i nisam baš draga, pokažem svoju snagu.

Kada se konačno razbistrilo, a zadaci u svesci su se kao sami od sebe rešavali, pogledala sam u skriptu gde su trebala biti rešenja. Nije tačno. Nije tačno?!? Pozivam u pomoć zdrav razum, pokazujem mom dragom, tražim pomoć, uskačem u stolicu, tu je internet, a on sve zna. Na kraju ispada da sam ja u pravu. Plašim se da verujem u to, i opet nastavljam da radim zadatke, sledeći u redu, dobro je, on je tačan. Naravno, nakon toga opet nije tačan. Onda vidim da je profesorka volšebno zaboravila jedan iks u toku prebacivanja i dobila racionalan broj kao rešenje.  Nema veze,  idemo dalje… Profesori su uvek u pravu.

Tablica iz tautologije odšampana samo do pola. Tačno i tačno, tačno i netačno… Iz onoga što je ona ostavila da se vidi u tablici nema nikakvog sleda, nema logike, nema čak ni onog reda gde vidiš dokazanu zakonitost. Opet internet. Srećom, našla sam jedan divan sajt gde sve lepo piše i ništa nisu ispustili ni zaboravili.

I tako, spremam ispit iz matematike uz kompjuter. Odustala sam od skripte. Kupila sam je, naravno, ima me na spisku, a to je profesorima dovoljno.  Plašim se samo načina na koji profesorka nalazi tačna rešenja na ispitu. Javiću kako sam prošla, ako ikad položim…