Formula tuge prosta je

Zatamnim pogled naočarima, ugušim žagor ulice svojom muzikom i krenem. Koračam u samo sebi znanom ritmu, brzo, gotovo ne dodirujem zemlju. Mislila sam da mi nikada tako nešto neće pasti na pamet, ali eto, uzjogunila se zelja da te sretnem. I kad razmislim, ne znam ni zašto, niti šta bih ti rekla, čak me iritira i sam pomen tvog imena… A opet, trazim te kroz gomilu, zamračena i uznemirena, hladna kao snezna kraljica.

Znam da bi ti naš susret probudio silom uspavani nemir i milion pitanja na koja bi zeleo da ti odgovorim. Mozda je baš to ono što zelim – da ti uzvratim bolom, Ja sam zalečena, uspravna, bezobrazna, ja sam ponovo sa bistrim mislima i bez tvojih suvišnih reči. Ti si slagao sebe da je svet crn i beo, da nema boja i nema mirisa. Ti veruješ u obrazac sreće, ti se lazeš da mozeš biti slobodan, a to je nemoguće, tvoja sloboda postoji samo iza tvojih kapaka kada zazmuriš, samo tada i jedino tako svet se otvara za tebe poput divnog cveta bezobrazne boje i opuštajucih mirisa. I čak i tada ne smeš pruziti ruku i dodirnuti ga, jer tvoja ruka je utrnula od grca koji zivi u tebi, koji te parališe svojim otrovom ljubomore, tvoje reči su posute gomilom prašine i više ništa ne znače.

Ali kada te sretnem znaću da sam prezivela, kada te pogledam u oči i ćutke ti viknem da si samo trun prasine sa mojih cipela, da sam te prerasla, da sam opet nikla iz pepela i da nikada, bas nikada vise neću dozvoliti da zaviris u moj svet leptira, veštica i patetike. Formula tuge prosta je. Samo treba znati da se nosiš sa njom.

Advertisements

9 thoughts on “Formula tuge prosta je

  1. Što je čovek uzvišeniji, ima više stvari kojih treba da se liši. Na vrhu ima mesta samo za jednoga. Što savršeniji, tim potpuniji, a što potpuniji, manje drugi. Ova zapažanja javila su mi se pošto sam pročitao u nekim novinama vest o mnogostrukom životu jednog slavnog čoveka. Bio je to jedan američki milioner, i imao je sve. Dobio je sve što je priželjkivao – novac, ljubav, naklonost, odanost, putovanja, zbirke dragocenosti. Ne zato što novac može sve već zato što neodoljivi magnetizam koji privlači silan novac, zaista može gotovo sve. Kad sam odložio novine na kafanski sto, palo mi je na um da bi isto to, u svojoj sferi, mogao da kaže i nosač na trgu, koga donekle smatram svojim poznanikom, budući da svakoga dana ručava, kao što danas upravo ruča, za stolom u dnu kafane. Sve što je onaj milioner imao, imao je i ovaj čovek; u manjem stepenu, naravno, ali po svojoj meri. Obojica su postigli isto, čak i istu slavu, jer tu razlika u okruženju uspostavlja jednakost. Nema tog čoveka na kugli zemaljskoj koji nije čuo za dotičnog američkog milionera; ali zato nema nikoga na trgu u Lisabonu ko ne zna ime čoveka koji sada tamo ruča. Ta dvojica su, uostalom, postigli sve ono što se može prstima dohvatiti, kad se ispruži ruka. Kod njih se jedino razlikuje dužina ruke; u svemu ostalom su isti.

    • Zanimljivo tumacenje i prilicno tacno.
      Uglavnom uzimamo onoliko koliko nam treba, odnosno koliko mozemo, pa samim tim raspolazemo sa tom kolicinom necega i zato je to ta mera koja nam trba. A opet, i kad bi imali vise, bilo bi dovoljno, ili malo, a to sve zavisi od nacina na koji gledamo na svet.

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s