Nebo pod kamenom

Alisa u zemlji luda

Potpuno sam zaboravila da postojiš, skupila sve tvoje sitnice i zajedno sa tvojim postojanjem spakovala te u fioku zaborava. A onda, kad pada kiša, pa sedim u sobi besposlena i usamljena preturam po starim stvarima i tražim ko zna šta, sasvim te takvog zaboravljenog sretnem, ispresovanog i izgužvanog, pod gomilom teških, olovnih reči. Zatrpan obećanjima i istinama, sasvim sludjen i zgrožen nad samim sobom, zarobljen ljubavlju, streljan pogledom, ostavljen na ledenom bregu da otopiš svaki komad leda koji te okružuje.

Oprosti mi što nisam mogla da ti oprostim, onako žureći iz tvog života, umrljana suzama, frapirana strahom. Oprosti mi što nisam ni do dan danas uspela da razumem tvoju naivnost, što sam neke noći utrošila mrzeći tvoje ćutanje i tvoje prazne reči. Rekao si da sam jedina koja te našla, a koju si ti tražio, jedina koja razume sve, jedina koja svojim postojanjem boji prostor koji me okružuje. Rekao si…

Pogledaj originalni članak 310 more words

Nekada

Alisa u zemlji luda

Do malog ateljea na tavanu dolazilo se merdevinama kroz  otvor u plafonu hodnika. Na njemu tamne  orahove daske, koje su je odvajale od ostatka sveta, koje su škripale kada bi otvarala poklopac, i ta škripa, poput čarobnih nota detinjstva, živi u njenoj glavi. I miris pite razvučenice kakvu niko posle bake Banije nije umeo da napravi. I stari razdrndani kasetofon na kome je otpao crveni taster sa natpisom „rec“ jer je neprestano snimala pesme sa „radia 202“. To danas niko ne bi razumeo. Kako objasniti nekom da nije bilo diskova, ni interneta. Nije bilo mobilnih telefona, i verovali ili ne, i tada se živelo. Nije bilo šarenih kineskih radnji u kojima ima sve od igle do lokomotive. Ali tada je Branka imala neponovljivih šesnaest, sedamnaest, osamnaest… Godine kada si vladar sveta, kada ti je srce veće od neba, a oči sijaju od sreće. Godine kada je i malo ničega dovoljno…

Pogledaj originalni članak 34 more words

Razvodnjenost

Čim sam dobio pozivnicu od zajedničke prijateljice znao sam da ću (hteo – ne hteo) sedeti za istim stolom sa njom. Nisam je video tri meseca. Kada bí neko počeo priču o njoj menjao sam temu. Kada bi me pitali za nju ja bih uz pravi glumački osmeh govorio takve diplomatske idiotarije da na kraju ni meni samom nije bilo jasno šta sam rekao.  Ruku na srce, ionako mi ništa nije bilo jasno.

I tako, eto nas na rodjendanu, dvadesetak zvanica, a ja osećam kao da sam u nesnosnoj gužvi. Ona, nekad moja Sonja, sedi nekih dva metra od mene. Crvena haljina, upečatljive mindjuše, šminka, štikle. Sve ono što ona nije. U našem braku toga nije bilo. Bila je kao trener fudbalskog tima – trenerice, prodoran glas sa prizvukom nezadovoljstva, patike, čarape sa likovima iz crtaća, kosa u rep, većito užurbana, nervozna, zauzet gard da na svaku reč krene da udara nisko,  ironično… Nema nakita, nema šminke, nema osmeha, lepih reči. Nema zagrljaja, nema sjaja u očima, nema ničeg što poput mosta ide od čoveka do čoveka.

Ova nova Sonja se smeje, govori tihim baršunastim glasom, meni potpuno nepoznatim, sedi kao dama, (opet je propušila), ali koristi isti parfem… To me je u trenu totalno poljuljalo, na trenutak sam zažmurio i ubedio sebe da je vreme stalo, ili se vratilo unazad, kako god…. Samo ovo što jeste – ipak nije. Ali jeste. Ipak jeste. Sonja se sofisticirano uvlači pod kožu čoveku koji sedi pored nje, profesoru istorije, tršavom tamnoputom Apolonu…

Okrenuvši se u trenu prema meni prostrelila me pogledom, zatim se pitomo nasmešila i opet okrenula glavu u drugom pravcu. Nisam shvatao šta želi – da mi pokaže svog udvarača, da je primetim, da budem ljubomoran, ljut, ponižen… Od svega, u meni je samo rasla praznina. Taj mučni osećaj praznine, kidao me iznutra, razdirao. I ono malo nečega što je ostalo nakon njenog odlaska sada je kopnilo. U trenu. Srušeno. Do temelja. Kao nelegalna gradnja. Kao kule bliznakinje. Prostor koji je ostao prazan sada boli. Nisam žalio za njom. Žalio sam za vremenom koje mi je otrgnuto. Šest godina koje  su blještale i sjale odletele su u nepovrat kao dečiji helijumski balon.

Ustao sam i izašao do kola, kao da uzmem cigarete. Već je pala noć, mračno i vlažno, samo lavež pasa i ja. Palim cigaretu, a ona moja praznina u grudima štipa i razbija me, pulsira u slepoočnicama. Amputiran deo mene bez anestezije i psihološke pripreme. Sam sa sobom na ivici sam da vrištim i plačem. Ubeđujem sebe da izdržim još dva sata, makar sat, smisliću već nešto nešto da izađem i odem, da kao fantom neprimetno odem, nestanem.

Ulazim ponovo, galama i smeh, muzika. Sedam na stolicu. Prilazi mi Jelena, pita je l sve u redu. Kažem da jeste, samo sam po cigarete izišao. Njen je rođendan, nema smisla da je moj gnev zarazi. Nasmejao sam se i zagrlio je. Pričamo tek tako, smejem se, ona mi priča o novom poslu, novi ugovor, angažmani, slike, izložbe, galerije…. Radujem se zbog nje, dobra je moja Jelena, znamo se više od dvadeset godina. Pita me kako sam, a zna me ona dobro, zna da nije sve onako kako govorim, uprkos mom smehu, uprkos rečima. Morala je, kaže, da pozove i Sonju, očima se izvinjava, povija ramena… Razumem te, kažem, život ide dalje, odrasli smo ljudi.

Sonja ustaje i teatralno pozravlja prisutne, izvinjava se što mora da ide i odlazi.  U trenu kad je stigla do vrata naglo se okreće i prilazi mi. Pita da li sam kolima i da li želim da je odvezem. Gledam u nju i ćutim. Žao mi je, nema mesta. Čudi se kako to i koga vozim, s obzirom da sam sam. Ne odgovaram. Ona odlazi. Vidim kako iz torbe, kao slučajno, ispada novčanik. Okrećem glavu i pravim se da slušam i učestvujem u razgovoru. Misli su mi skroz na drugoj strani, ali, uprkos svemu, nijedan novčanik sveta me danas ne bi mogao kupiti. Ni suze, ni osmesi. Ni pogled ispod obrva, ni dodir ispod stola. Ništa ne može isplatiti praznu dušu. Naročito ne hladne, usamljene noći kada sam sam sa sobom, jedan na jedan….