Ne ostavljaj me bez reči

***

-Ok, ovo je dobro. Zanimljivo je kako si preokrenula priču. Dopada mi se.

-Pa šta ima tebi da se dopada, to je moj način pisanja. I moj pasus naše knjige.

Ponovo je pokušao da joj stavi do znanja da veruje da je bolji. I to joj smeta, taj njegov šovinistički stav, samoljublje, veličina u sopstvenim očima. Dugo joj je trebalo da shvati da on, na neki čudan način, strepi od nje. To je bio njegov način da je drži u svoj senci, dovoljno blizu, a opet, dovoljno daleko.

-I molim te, možeš li smanjiti broj tačaka na kraju rečenica? Čitava krda!- nastavio je da gundja.

-Pa to samo znači da je nedorečeno, prekinuto – pokušala je da objasni Branka.

Pisali su knjigu zajedno. Bila je to priča o dve zalutale duše u svetu, koji ih je bacao sa obale na obalu, lomeći ih o stene. Roman iz dva dela. Pavićevski prikaz stvarnosti iz dva ugla.

-Petre, prestani da se ogradjuješ. Izgledaš ko mala država sa prestonicom u centru opisanog kruga. Budi čovek, samo to tražim. Običan ranjiv i smrtan čovek. Prestani da uzdižeš fabulu na nivo filozofskih misli. Ponekad te ni ja sama ne razumem.

Bio je daleko, ali  je mogla zamisliti osmeh na tromedji njegovog obraza. Monitor sakriva sve ono što se zaista dešava, ali ona ga poznaje. Za razliku od svih drugih koji tvrde  ga znaju.

-Spašava te to što spadaš u kategoriju zaštićenih kod mene. Zapravo, jedina si. Tražena. Tražena koja je mene našla.

Puno puta su pričali o tome. O traženju i nalaženju. O okovima koje nosiš u sebi i na sebi.  O moralu, o obavezama, andjelima i djavolima. O životu.

-Pa da…  Što bi ti rekao, ne traži djavo ljude, nego ljudi djavola. – nasmejala se i ona kuckajući po tastaturi.

Nije ni bila svesna koliko je bila u pravu.

***

Pamti Branka, ima to prokletstvo u svojim venama, pamti mirise, note i reči. Pamti sitnice.  Mala enciklopedija sopstvenog života.

-Mogao bih i da ti priznam da te volim, ali ti bi to već odbacila i ismejala. Ponekad mi nedostaješ, a ponekad sam srećan što sam daleko, nikad nisam siguran na koju stranu će te poneti vetar.- Petar je često svojim rečima mrvio Branku, svesno ili nesvesno.

-Ne voliš ti mene, dragi moj. Ti samo voliš način na koji ja živim i mislim. Ti voliš moju slobodu. Moj bes. Vrisak. Reč. Šapat. A i sve to ne poznaješ, nego samo zamišljaš, tako da ti se zbog toga još više dopada. Ko još voli veštice…

-Naučiću te veštini da ti porastu krila. Ne smeš biti veštica. Divno je biti dobar. Budi andjeo, sa belim krilima.

-Znam ja to, jer jesam dobra. Samo to ume da boli. Metastazirala sam u vešticu. Tako mi je dobro. Manje boli.

Krila su zahtevna. Krila traže žrtvovanje. A bela krila su luksuz koji joj ne treba. Najbliže što je prišla beloj boji bila je kompromisna siva.

***

-Mogla bi se zvati Ana, a ja Mladen. Mislim u romanu. Normalno je da ćemo plasirati svoje vrline i mane na likovima. Kapiraš, igra slova? Jesi li videla adresu? I tu sam se malo poigrao slovima? Ukapirala si?

Da, slova njihovih imena pomešana i ponovo sročena.
-Vredjaš me, jer sumnjaš u moju inteligenciju. Naravno da sam ukapirala. Ali neću da se zovem Ana. To je tako obično. A Mladen… uf… Asocijacija na osnovnu školu i balavog Mladena koji me ganja na velikim odmorima.

-Dobro, biraj sama.

Izabrala je. I zeznula se. Nikad više to ime neće moći iskoristiti u svojim knjigama. To ime će imati oštre ivice samoglasnika koji seku. Bećkovićeva pesma sa imenom neprežaljene žene samrtnički uzdiše u Brankinom sećanju.

***

-Odličan si diplomata. Tako lako izokreneš svoje reči, pa često posumnjam u svoj zdrav razum.

-Znaš ti dobro šta znači ono što ja kažem. Ti si ta koja voli neke moje note koje drugi ne čuju, čita moja slova na čaroban način i na, kraju, razume. Mene samo malo zaboli kad vidim da ti imaš još njih koji te razumeju i gnezde se među tvojim rečenicama.

– Zašto sve moje reči moraš da okreneš protiv mene? – ljutnu se Branka. Tastatura je pucala pod njenim prstima. – I da im sasvim izmeniš smisao. Ponekad uopšte i nema smisla.

– Ma nije to u pitanju. Samo me malo zabolelo…

– Pa onda uzvratiš da malo zaboli i mene!

-Lako je tebi. Imaš sve. – Petar razbi tišinu.

-Tačno. A najviše imam ono što ne želim. Imam praznine i vrtoglave padove. Mada, najmanje imam sebe…

-Gledajući sa strane, čovek bi rekao da si ti jedna hladna kučka, koja se poigrava svim i svačim, govoriš sve što ti padne na um, psuješ i koračaš kao da prezireš i samu zemlju.

-To su samo moji zidovi. Moj način da preživim dane. Nisam ja baš stvarno takva.

***

-Zašto ti? Zato što kad ja pišem ti čitaš ono što drugi ne vide, kad sviram čuješ ono što drugi ne čuju. Vidiš i čuješ moju svetlost, magle i tame koje drugi nisu u stanju ni da naslute. Eto, zato ti. Da nisam video tvoje  pesme i dalje bih hodao kao zombi, žice na gitari bi rđale u ćošku, a slova u meni bi me klela što sam ih ćušnuo u tamnicu na dnu sebe i zaboravio da postoje.  Oživela si me, lujko! Sećaš se kad si mi jednom rekla “Nikad me ne ostavljaj bez reči, one su mi sve.“? E, pa, nemoj ni ti mene da ostavljaš bez tih šarenih perlica. Ja ću tebe uvek obasipati svojim.

***

Telefon igra na stolu. Melodija mladog pank sastava.

-Otkud ti? – ne veruje da njegovo ime blinka na displeju.

-Ranjen sam, krvari mi duša. Sve se srušilo…- glas drhti. Petrov glas drhti. On zvuči kao davljenik u moru.

-Hej, trgni se. Šta se dešava? Ništa te ne razumem.

-Ona će da me ostavi, sve je saznala…. – gotovo vrišti.

-Šta je to sve saznala? Da pišemo knjigu, da volimo Pavića, da smo pričali o Vizantiji? Nisam te takla nikad u životu. Šta je to grešno izmedju nas?

Petar je gomilao reči, sa smislom i bez, u pola glasa, bez daha. Branka ćuti. Branka mora da sve ove gluposti poravnja.

-Ma sve je loše krenulo, znao sam ja sve već. I onaj poslednji pasus sa 666 slova.  Morao sam znati da će se sve srušiti. Šta ću sad?

-Ne lupaj više, sredi se i reši sve te probleme razgovorom. O Bože, da mi je više takvih nepostojećih problema kao tvojih!!

 Kao vetar zarobljen u krošnjama drveća. Iluzija u našim glavama je najjači kavez.

***

Reči. Rečenice. Pasusi. Stranice. Romani. Biblioteke. Više ništa nema smisla. 

Ne ostavljaj me bez reči, one su mi sve.

Spakovao je sve njihove reči, bacio ih na gomilu i zapalio. Bez pitanja i osvrtanja. Možda se potajno nadao da će ona razumeti. Nikada to nije razumela.


Advertisements

10 thoughts on “Ne ostavljaj me bez reči

  1. Ne znam šta da ti kažem na ovo. Dok sam čitao ovaj tvoj tekst,bio sam uvučen u priču,kao da sedim za nekim stolom…sa strane…i posmatram
    I da ti kažem – to je dobro. Jer obično se uz tvoje tekstove osećam kao da se uporno kriješ po mom stanu,zaviruješ,gledaš fotografije,čitaš pisma,slušaš moju muziku,pa onda pišeš….

  2. Te tačke koje se gomilaju, u krdima… Sasvim razumem… A, ako mi veruješ, razumem i ceo tekst… Realan je, sasvim… I verujem da ti se dogodio…

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s