Zaćutala je, jer joj se učinilo da je čula nešto sasvim neobično, nemoguće. On je gledao u nju očekujući bilo kakav odgovor. Spreman na sve. Sa Brankom je samo tako i bilo moguće. Podigla je glavu i pogledala ga i u trenu postala svesna stvarnosti njegovog pitanja. Ta daleka zemlja postala je sporedna tema. Treptala je da bi na silu zadržala suze koje nadolaze.
– Možda sam loše razumela, ali, učinilo mi se da me pitaš… – ućutala je. Očekivala je da ponovi ono što ona nije mogla.
– Da. Pitao sam da podješ sa mnom.
– Kako da podjem sa tobom?
– Pa, nadao sam se kao moja žena. Ako pristaneš.
– Izgleda da si zaboravio da sam već udata.
– Nisam. Samo sam se nadao da ćeš sa mnom biti srećnija. – zagrlio bi je tako jako da joj slomi proslost. Umesto toga blago joj otrgnu suzu rubom svoje košulje. Još jedna nataložena želja na njegovoj košulji. Još jedna magličasta sreća koju će pustiti da ode.
Dvoje stranaca koji se razumeju. Ništa više od reči, bez dodira i budjenja. Samo poverenje. Ispovest. Rame za plakanje. Možda bi to mogla postati ljubav, ona prava kao u pričama. Možda. A možda bi na kraju sve ispalo isto kao i u mnogim drugim životima. Ovako su bili sigurni – propuštena prilika i očuvano prijateljstvo.
Niko neće znati šta su pričali. On će ostati željan njenog dodira. Ona će plakati ponekad. Ali će sasvim sigurno imati jedno drugo.
Alisa u zemlji luda 