Životni putevi i stranputice

Marta sa nevericom čita poruku.
-Svašta…
Vedran podiže glavu sa jastuka.
-Šta je bilo, mila…
Nije znala kojim rečima da opiše mučninu u stomaku koju su izazvale Anine reči.
-Hoće da izadjemo sa njima večeras na piće. Ustvari, kaže da imamo nešto da pričamo…
-Divno – progundja Vedran – planirao sam mirno veče sa tobom kod kuće…

I evo ih, Bojan i Ana stoje i čekaju. Prostorija je dobila svetliju nijansu kada su Vedran i Marta zakoračili unutra. Puno poznatih lica. Poznat kafić. Njihovo mesto gde ih svi znaju.

Barski sto i Marta sa podsmehom posmatra Anu kako se s mukom penje na stolicu.  Velika je stvar biti veliki. Kamena tišina lomi bubne opne dok sa zvučnika teče čudna savremena muzika.

-Ovo ni pijana ne mogu da podnesem – naginje se Marta ka Vedranu i sipa mu reči u ušnu školjku.

-Uklapa se u scenario – smeje se Vedran saučesnički.

Ana pokušava da ih uvuče u kolotečinu svojih misli koje je lome mesecima. Ona sumnja da je Bojan vara. Bojan i Marta su u njenim mislima sasvim sami, bez odeće i zagrljeni. Bojan,  ime koje nekako pristaje staklastim očima u kojima živi strah od života. Plaši se te malene Ane koja ga pritiska u malom prostoru izmedju kažiprsta i palca. Daleko od zemlje, daleko od neba.

-Gledaj u mene kada me optužuješ – kaže Marta januarskim tonom. Ona zna svoje mesto. Ona zna.

-Zar nije tako? – Ana trepće, ruke je sakrila ispod stola, jer drhte.

-Zar jeste? – Marta stoički podnosi ledenice koje sevaju. Ljuta je na Bojana. Besna. Zbunjena njegovom pomirljivošću. Toliko besna da bi ga lupila pesnicom posred nosa.

Marta i Bojan su slična bića, pomalo ranjiva i setna, žive u svetu knjiga, mnogo čitaju, pomalo pišu. Zaverenici mesečine. Zaljubljeni u muziku, u setni titraj žice, u davno umrle pesnike. Razumeli su se. Njihov greh je što su bili slični. Nikada se nisu takli. Možda je Marta malo drugačije umela da shvati ovaj prokleti svet u kome sve boli. Možda je drugačije znala da prevede poglede i uokviri trenutke. Možda je zato i zasmetala.

-Ti  smetaš. Od kad si se pojavila sve je drugačije. Vrati mi moj život… – gutala je suze, ali sasvim sigurno su i dalje ostajale u Aninim očima, vidljive i sjajne.

Kako da vrati nešto što nije ni uzela. Bila je samo besplatni psihijatar koji je previjao lekovite reči na ranjena mesta. Onaj ko teši i daje nadu u novo sutra. Neko ko je pokušao da odgonetne tajnu ženskih postupaka.

-Ne razumem. Ustvari, ti ne razumeš…- pokušala je Marta da objasni. Ne možeš objasniti nekom ko unapred ima scenario u glavi. Loš scenario, bez uvoda, sa zapletom španskih serija i raspletom neobičnijim nego kod Hamleta.

Vedran se zabavlja paklicom na stolu. Njemu je sve ovo dosadno, smešno, iritirajuće. Gleda u Bojana sažaljivo. On ne bi mogao podneti sve ovo što Bojan trpi. Svaki dan pregledno prosut na sto. Nema tajni. U detalje prepričava svaku svoju misao. Ni u glavi nije potpuno svoj.

-Reci ti nešto, zar tebi ovo ne smeta? -Ana zaverenički gleda u Vedrana.

-Ja verujem svojoj ženi. Meni je sve ovo potpuno nezanimljivo. Moraš shvatiti da moraš pustiti ljude oko sebe da imaju pravo na svoje misli. Nije ovde u pitanju moja Marta, zar ne?  Da nije ona, bila bi neka druga. Tebi smeta što on ima svoju slobodu. Po meni je to u redu. Marta i ja imamo svoj način gledanja na svet.

Ana je još više iskolačila oči. Nadala se da će Vedran odreagovati, da će vikati, možda čak i udariti Martu. Po njenom scenariju on je odvlači kući vukući je za kosu po prašnjavom podu. Ništa od toga. Samo obična ljudska poimanja života. Onako kako ga ona baš i ne vidi. Šapatom koji je jači od vriska govori kako ona Bojanu ne veruje. Ništa mu ne veruje. Ona zna da je u pravu. Ona zna da to što vidi u svojoj glavi mora biti tačno.

Po prvi put progovara Bojan, gotovo mu je svanulo. Skoro da je poskočio sa stolice da poljubi Vedrana.

-Prijatelju, o tome i ja pričam danima. Živim u agoniji. Ona mi ne veruje. Ona misli… – vapaj u glasu da ga bar muškarac razume u ovoj priči. Puca po šavovima. Sramota ga je, ali ne može protiv toga. Ne može protiv Ane. Protiv male Ane.

-Vi imate problem medju sobom. To morate da rešite. A sve to nema veze sa mnom i Martom. – reče Vedran i zapali cigaretu, pokušavajući da oduva i Anin unezveren pogled koji mu se zabijao u čelo.

Muzika postaje očajnički jaka i škripava. Elektronska muzika. Ni drugo piće po redu nije uspelo da zabašuri nelagodu u ušima. Marta i Vedran stoje zajedno, potpuno svesni da ni sve reči sveta ne mogu u ovom trenu razvejati Anine sumnje. Bojan tiho pati zbog svoje slabosti. On je mali, ništavan, tih. Ne ume da se brani. Ne ume da ćuti. Ume samo da trpi, da dozvoli da ga ubiju, da ga spakuju u malenu kutiju za mindjuše iz koje će ga izvaditi po potrebi. Tudjoj potrebi, razume se.

Ostatak večeri je obojen  sličnim nijansama, malo blažim, skoro razjašnjenim. Ana je mirnija, Bojan malo više živ nego kad je veče počelo, Vedran se radovao što će napokon kući. A Marta? Marta posmatra Bojana kako kopni. Toliki čovek sa srcem miša.  Uvek joj je delovao jak i ponosan. I sada ne zna da li da ga mrzi ili žali zbog njegovih slabosti. Ostaće zauvek ukalupljen u Aninom skučenom svetu. Slep za sve boje života. Gluv za melodije koje postoje van njegovih granica. Disaće samo vazduh koji ulazi kroz ključaonicu. Slobodno nebo nedostižno zbog podrezanih krila. I zauvek u sebi biće mrtav, premrtav.

Advertisements

4 thoughts on “Životni putevi i stranputice

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s