Andjin novi film – ili ti – krvavi film medene Andje

Izvinjavam se… moram i ja da kazem neku …

***

Rat je nezahvalna tema. Uvek ćeš, koliko god se trudio da budeš objektivan, nekog povrediti ili uvrediti. Zar rat nije vrtlog ludosti i zločina na sve strane? Zar svi generali u svim vojskama sveta ne rade iste stvari, a opet, neki su u očima javnosti krivi, a drugi heroji? Mada, lako je meni pricati o tome, kada sam bila daleko od toga. Nisam izgubila nikog bliskog u tom ratu. Sve što znam to je iz tudjih priča. A opet, da jesam izgubila nekog, da li bih i dalje mogla gledati objekivno i široko, ili bih prigrlila samo svoju stranu, stranu svoje nacije…

Imam prijatelje sa obe strane Drine, Dunava, Timoka, Save… To su samo reke. Nisu granice. Granice su u nama.

Ja sam rodjena u Jugoslaviji. U školskom horu pevali smo „Hej, Sloveni“. Tu himnu znam i dan-danas se naježim kada je čujem. Srpkinja sam, ali još uvek ne znam reči nove himne. Pa šta da radim, nisam ja kriva što sam ne mrdajuci iz mog balkanskog gradića, ipak zivela u četiri drzave. Neki drugi su sve smislili. Neki drugi su sve uradili. Mi smo samo kolateralna šteta.

Tako da, draga Andjo, ne ljuti se. Mi Srbi imamo neki pomalo suicidni ponos i mnooogo dostojanstva. Krvarili smo godinama i preživeli. Zašto si ulazila u priču, koju ni mi sami ne razumemo?! Veliki smo u svojim očima. Znamo i mnogo toga što ti ne znaš, jer tebi su pričali, a neki su doživeli. Velika je to razlika. Ove godine će te najverovatnije zaobići bezbrižno šetanje kroz Beograd. Nije do mene, stvarno. Ali ipak, ne ocekuj da ti svi aplaudiraju ako svet gledaš iz jednog ugla. Vidimo se nekom drugom prilikom. I da, nemoj da zaboraviš da pozdraviš Breda! Što bi rekao moj prijatelj iz Sarajeva – neće doći Bred, s kim ću sad pit?

***

Nisam gledala film. Verovatno hoću. To je ipak, na kraju krajeva, samo film. Boli jedino to, što će neko, s kraja sveta, moju zemlju, za koji će recimo prvi put čuti, smatrati za zemlju ludaka i zločinaca. A ja sam deo svoje zemlje…

Koliko je tvoje, toliko je i moje

– O kome se radi u onoj tvojoj poslednjoj priči na blogu? Odavno nisam pročitao nešto toliko lepo i toliko puta.
– Pa lepo piše. O nekome ko zaista nikada ne zalazi u svet mojih virtualnih slova.
Bogdanovo lice poprimi izgled oblaka u koji stade da zuri kroz prozor.
– Pomišljam da svojim bojama mažeš omanje krdo muškaraca, što mojoj urođenoj naivnosti daje snažnu notu gluposti.
– Zašto sve moje reči moraš da okreneš protiv mene? – ljutnu se Vera – I da im sasvim izmeniš smisao. Ponekad uopšte i nema smisla.
– Ma nije to u pitanju. Samo me malo zabolelo…
– Pa onda uzvratiš da malo zaboli i mene! Gde mi je, jebeni, upaljač?
Bogdan pronađe upaljač u njenoj torbi i pripali joj cigaretu. Ona nadureno odbi dugačak dim i dunu ga, podignutog nosa, kroz otvoren prozor.
Da, imali su oni svoju priču. Priču dveju duša koje se razumeju. Imali su svoje živote, svoje prošlosti i sadašnjosti, ali nikada ranije Bogdan nije ovako plastifikovao njihov zamišljeni svet.
-Kad god udariš rečima, udaraš nisko. – Vera je gledala pravo, nespremna na njegovu zadnju rečenicu. Takodje ju je vredjalo kada je plasira u mislima kao ženski objekat u kadru sa krdom muškaraca.
Bogdanu je sve to bilo zanimljivo. Ali čekao je odgovor na svoje postavljeno pitanje i nije joj nimalo olakšavao.
-Moja priča na blogu… To je nešto što ne znam kako da objasnim.- Vera je oklevala da nastavi dallje, ali Bogdan je ćutke srkao svoju kafu, očekujući da ona ipak nastavi. – Ima ljudi u mom životu koji jednostavno postoje, i koje shvatam kao sudbinski deo života. Taj neko je neko ko me razume. Ti dobro znaš koliko to meni znači. Neko ko me doživljava baš takvu kakva jesam – čudnu, ćudljivu, sa bezbroj bezrazložnih tugi i malih neobjašnjivih sreća. Neko ko me ne smara, ne presreće, neko ko me nema i baš zato me i ima. Neko kome je dovoljno da me sretne i mahne. Dovoljno mu je što udišemo ovaj isti vazduh trulog grada. Nikada nije zaboravio moj rodjendan. Ume sa mnom satima da razglaba o glupim stvarima. Ne umem da objasnim, jednostavno taj neko postoji, a ipak, vrlo je nestvaran. On jednostavno postoji. To je to. Jedno znam, njegova tuga na moj račun ide.
Zaista nije umela da objasni tog nekog ko je umeo najdivnije na svetu da ćuti. Nekog ko je u najgorim trenucima prošlih godina bio tu kao iskra energije koja ju je vodila dalje. Nikada mu nije pripadala, nikada on i ona nisu gledali u svitanje novog dana, nikada se nisu zajedno probudili, a ipak, baš zbog svega toga znala je da je poseban. On je umeo njene suze da preokrene u divne bisere, vraćao sjaj u očima. Bio njena jača stana, hrabrio je i vadio sa dna kada bi tonula. Neko ko će je ostati željan zauvek.
-Zašto se onda nisi udala za njega? – smejao se Bogdan, nogom poduprt na vrata.
-Pitao je kada je već bilo kasno, iako je bio smrtno ozbiljan.- rekla je Vera u jednom dahu.