Arhiva za 28 februara, 2012

Otvorene karte

Posted: 28 februara, 2012 in Moja kristalna zrnca

Znao sam ja da ću zamutiti bistrine čim joj kažem, zato sam tako dugo ćutao.  Gledala me onim velikim očima, bez daha, bez reči. Nisam znao kako da razumem suzu koja joj je skliznula u čašu crnog vina, ali sam razumeo onaj jedan korak koji je napravila lagano bežeći od mene. Rušio sam njen savršeno sagrađen svet, nepopravljivo nanosio štete vitražima i fasadi na njenom licu koja se lagano rastapala i nanosila crne mrlje.

Nisam se pitao imam li prava da je prisvojim, po mojoj nekoj logici, ona mi je oduvek i pripadala. Moja. Iako tuđa. Gledam je tako zbunjenu, sa modrim usnama, pretrnulu od mog dodira i mojih reči. Ona peva i kad se svet ruši, zašto je sada ovako bespomoćna?

Rekla je (nakon milion godina ćutanja) da ne veruje da sve to baš tako, da sam pogrešio, da je obična i da ništa sa njom nije tako spektakularno kako ja to vidim. Ona ne zna da vatromet pršti nad mojom glavom kada je čujem kako se smeje. Ona ne zna da se njom lečim kada me smrtno rane neke pesme i beskrajne noći.

Ne tražim je ja da je imam zauvek. Ona mi treba kada postanem sam sebi suvišan. Onda je se setim. Ne mislim ja stalno na nju, ali tako, ponekad, kada prođe pored mene i zamiriše na proleće, onda mi razum razveje uzdah pa je poželim kao nikada nikog. Onda se nasmejem kao da je sve u redu, ona se okrene i pogleda me preko ramena. U trenu dok me kida treptaj njenog oka, ona se smeši i kaže – „kako si“, ja zaćutim, čisto tako da bi i ona malo zastala, da je duže gledam i kažem kao da ceo svet imam u svom džepu – “ ma ništa… sve je tako dobro ponekad“. Ona produžava hodnikom, odzvanjaju njene potpetice u mojoj glavi, ali bez njene blizine moji vidici su jasniji, sve dok je ponovo ne sretnem i dok ona ponovo ne trepne svojim bademima… Onda se ponovo sve zamuti.

Ovo je priča o manastiru, o nadi, veri i ljubavi…. O deci koja se ponovo smeju…

Kada nešto ovako odgledam ponovo se zapitam šta je to što je najvažnije u životu. Nije me sramota da se isplačem i pokajem što neke prolazne stvari u životu prigrlim ko svetinje. I ponovo poželim da budem bolja, bez suvišnosti, bez gordosti, da razumem i da oprostim.

Ovaj dokumentarac traje 55 minuta. Gledam, i u meni se javlja sunmnja (šta znam, to valjda u meni radi Balkan i teorija zavere) da li je sve to baš tako. Da li je sve to zaista tako ispunjeno mirom, dobrotom, nadom? Da li se iza svega toga krije tako sveprisutna žeđ za slavom, bogatstvom i moći? I da li je, oprosti mi Bože ako grešim, otac Mihail zaista čovek velikog srca? Želim da verujem da sve ovo baš ovako kako izgleda.

Religija, vera, crkva… sve to u meni uvek budi sumnju, jer to je jedan od načina da porobiš ljude, da ih nevidljivim vežeš,  da nikad nisu zaista slobodni. Ali, ukoliko je to cena da poštujemo druge, da se volimo, bez ratova, stradanja, svađa i patnji, mislim da je vredi platiti.

Često nemamo vremena za ovakve stvari, ali kada nekad odvojimo parčence našeg vremena verujem da porastemo u duši i postanemo bolji.