Andjin novi film – ili ti – krvavi film medene Andje

Izvinjavam se… moram i ja da kazem neku …

***

Rat je nezahvalna tema. Uvek ćeš, koliko god se trudio da budeš objektivan, nekog povrediti ili uvrediti. Zar rat nije vrtlog ludosti i zločina na sve strane? Zar svi generali u svim vojskama sveta ne rade iste stvari, a opet, neki su u očima javnosti krivi, a drugi heroji? Mada, lako je meni pricati o tome, kada sam bila daleko od toga. Nisam izgubila nikog bliskog u tom ratu. Sve što znam to je iz tudjih priča. A opet, da jesam izgubila nekog, da li bih i dalje mogla gledati objekivno i široko, ili bih prigrlila samo svoju stranu, stranu svoje nacije…

Imam prijatelje sa obe strane Drine, Dunava, Timoka, Save… To su samo reke. Nisu granice. Granice su u nama.

Ja sam rodjena u Jugoslaviji. U školskom horu pevali smo „Hej, Sloveni“. Tu himnu znam i dan-danas se naježim kada je čujem. Srpkinja sam, ali još uvek ne znam reči nove himne. Pa šta da radim, nisam ja kriva što sam ne mrdajuci iz mog balkanskog gradića, ipak zivela u četiri drzave. Neki drugi su sve smislili. Neki drugi su sve uradili. Mi smo samo kolateralna šteta.

Tako da, draga Andjo, ne ljuti se. Mi Srbi imamo neki pomalo suicidni ponos i mnooogo dostojanstva. Krvarili smo godinama i preživeli. Zašto si ulazila u priču, koju ni mi sami ne razumemo?! Veliki smo u svojim očima. Znamo i mnogo toga što ti ne znaš, jer tebi su pričali, a neki su doživeli. Velika je to razlika. Ove godine će te najverovatnije zaobići bezbrižno šetanje kroz Beograd. Nije do mene, stvarno. Ali ipak, ne ocekuj da ti svi aplaudiraju ako svet gledaš iz jednog ugla. Vidimo se nekom drugom prilikom. I da, nemoj da zaboraviš da pozdraviš Breda! Što bi rekao moj prijatelj iz Sarajeva – neće doći Bred, s kim ću sad pit?

***

Nisam gledala film. Verovatno hoću. To je ipak, na kraju krajeva, samo film. Boli jedino to, što će neko, s kraja sveta, moju zemlju, za koji će recimo prvi put čuti, smatrati za zemlju ludaka i zločinaca. A ja sam deo svoje zemlje…