Taj tren prošao je pored mene na prstima i ko na poslužavniku ponudio sijaset iskričavih misli i komadiće greha sa štrasom. Divna ponuda sa mirisom plave ptice, ali ja sam okrenula glavu i lupkala nogama u ritmu blesave muzike sa radija, što jače i što brže, samo da pobedim tu ludu iluziju koja se rađala u mojoj glavi. A bila je divna, i bila je purpurna, sa ukusom tek ubranog grozda pod mladom mesečinom, i mamila je svojim baršunastim glasom da zakoračim u taj svet. Ne, izvini, u meni i dalje raste ono isto žito, pomalo poleglo od kiša, malo presahlo od suša, ali samo moje i sasvim jasno. Izmaglica tudjeg sveta obično ume da štipa oči pa često zasuze.
Razumeo je i produžio, sa gorkim poražavajućim osmehom. Znam ja dobro, on je ravnica svih ljudskih dobrota. Tu uvek mogu da svratim, da se okupam u reci, da počupam korov, da uberem jabuku. On je gluva pećina u koju šapućem svoje najtajnije tajne. I mirno more po kome brodim i kao neki ludi pijani kapetan vičem i mašem bičevima. On me zna. On mi prašta.
Ja nisam stalno tu. Banem ponekad, i uvek se najavim, ali oborim koju saksiju ili slomim čašu, prisvojim njegove visine i zovem ih svojim, glasno pričam i glasno se smejem, i isto tako bez srama zaplačem ili ćutim. I on opet razume, čak i onda kad ja ne razumem.
Njega nikada nisam umela da opišem. Kako da objasnim da samo u njegovoj blizini mene grle andjeli. Jer kada on zakorači u moj dan kiše otrče preko brda. I mesec se skupi i smanji. I onda u njegovom oku ugledam svoj lik. Samo u njegovim očima ja svetlim, svetlim poput ikone, ja grešna i besna i kivna, ja grešna i crna a u njegovom oku poput lotosa, poput svih nebeskih sila koje me dižu na presto njegovih želja. I on zna, uvek će da me nema. I miri se sa tim i drhti i smeje se i plače, i trči i skače, a zna da je novo sutra samo još jedan moj hir. I prašta. Ja sebi ne mogu…
On nema nikog. Nema ni mene. Ima samo sećanja i uspomene, preuveličane i upakovane, naše noći i kilometre rečenica. On kaže da sam ja naručena i prekasno pristigla. Njegov auto poput zalaska sunca. Mali svetlucavi disk sa muzikom po mom izboru. I sve je tako lako, i sve se razume po sebi, i sve bi bilo divno. Problem su kočnice u mojoj glavi. I kad najviše hoću i želim ja splasnem poput mehurića sapunice i utonem u svoju stvarnost. Ponekad je teško pronaći sebe. Ja znam ko sam, ali ne znam šta hoću. I mnogi bi pogrešno naslutili sebe u ovome, ali jedini on nikada ne zalazi u galaksiju mojih slova… On nikada neće znati.
Alisa u zemlji luda 