Arhiva za 4 februara, 2012

Velika voda

Posted: 4 februara, 2012 in Nečije divne misli
Oznake:, ,

Nekad brišem sa prozora
kapljice koje padaju na bleda okna
što mokra su od kiše koja udara o njih…
Svojim dahom na hladnom staklu
maglu pravim tad,
po njemu pišem ime koje ne izgovaram…
i pitam se…
Da li još plamen sveća gori
i svetli ko nekad u tvojoj sobi…

I kao da čujem muklu tišinu
koja je svedok samoće moje
i znam svaku priču o slomljenom srcu
u nekoj od njih se nalazim i ja…
I vidim kako sveća gori,
sve je ko nekad u tvojoj sobi…

A vazduh miriše na tebe svaki dan,
svet se skupio u kap na mome obrazu
i sve je duži trag velike vode iz mojih očiju…

I topim se kao sveća gorim,
jer dobro te znam i još uvek te volim,
sve što tebi je, sve to meni je…
I sva naša mladost, sva tuga i radost
je prevelik znak,
sve što tebi je, sve to meni je…

Najda&Deliverance INC

Ona to nikad ne bi uradila.

Ona je to sada uradila.

Ona stoji na procepu i čeka. A ko zna šta čeka. Možda novi dan bez talasa. Dan bez osvrtanja. Ali ne bez njega. On je stub. Ona je svod. Sve je u redu, to je bio samo mali drhtaj tla.

Svet od stakla je divan ako ga posmatraš kao muzej. Medjutim,  takav svet priča priču. Oslikava tragove. Puca od prejakog glasa. Magli pred vlagom. Mrzne i vitražima mraza oslikava misli. Misli koje žele da ostanu neoslikane.

Nespretnim korakom lomi popločani put. Mrve se dobre namere. Mozaik sa delovima prošlih vremena dobijaju novu sliku.

Vera ne razume.

Vera ćuti.

Vera ne pita.

Nekad je razmela, govorila, pitala. Petar je plaštom nepažnje  i sebičnosti prekrio stvarnost, srušio figure, obojio čudnim bojama crno-bele filmove. Sve je sada neupotrebljivo. Ostavila je svoju zemlju vatre, skinula svoje ime, sagradila stakleni svet. Svet bez stanovnika. Petar je zaključao njihov mali svet i ona je satima gledala u zaključanu bravu. Petar je ujeo za srce.  Bila je ljuta i razočarana, dolazila je zima. On nije kao Petar. On je drugačiji.

Obitava ovih dana kao sena. Ustalasano more izaziva mučnine.   Drhti pred suncem. Plače zbog osmeha. Umire od života.

Svaki novi susret i bol kao udarac u pleksus. Vera po prvi put ćuti i često ne zna šta da kaže. Ili da pita. Stoji nepomična, čak i ne diše. Nema vazduha. Kada on udje, vazduh izadje. Činjenice. Obaveze. Etika. Svet. Svet van tog sveta. Staklena tišina sa njihovim otiscima.

„Idi… da bih mogla da dišem“,  smeje se, naslonjena na sto, lupka nogom. Govori celim telom, ali usta joj ćute.

Zna ona. Vreme će navejati prašinu preko njihovih reči i biće lakše. Samo treba vremena.