Uvek ću da te nemam

Taj tren prošao je pored mene na prstima i ko na poslužavniku ponudio sijaset iskričavih misli i komadiće greha sa štrasom. Divna ponuda sa mirisom plave ptice, ali ja sam okrenula glavu i lupkala nogama u ritmu blesave muzike sa radija, što jače i što brže, samo da pobedim tu ludu iluziju koja se rađala u mojoj glavi. A bila je divna, i bila je purpurna, sa ukusom tek ubranog grozda pod mladom mesečinom, i mamila je svojim baršunastim glasom da zakoračim u taj svet. Ne, izvini, u meni i dalje raste ono isto žito, pomalo poleglo od kiša, malo presahlo od suša, ali samo moje i sasvim jasno. Izmaglica tudjeg sveta obično ume da štipa oči pa često zasuze.

Razumeo je i produžio, sa gorkim poražavajućim osmehom. Znam ja dobro, on je ravnica svih ljudskih dobrota. Tu uvek mogu da svratim, da se okupam u reci, da počupam korov, da uberem jabuku. On je gluva pećina u koju šapućem  svoje najtajnije tajne. I mirno more po kome brodim i kao neki ludi pijani kapetan vičem i mašem bičevima. On me zna. On mi prašta.

Ja nisam stalno tu. Banem ponekad, i uvek se najavim, ali oborim koju saksiju ili slomim čašu, prisvojim njegove visine i zovem ih svojim, glasno pričam i glasno se smejem, i isto tako bez srama zaplačem ili ćutim. I on opet razume, čak i onda kad ja ne razumem.

Njega nikada nisam umela da opišem.  Kako da objasnim da samo u njegovoj blizini mene grle andjeli. Jer kada on zakorači u moj dan kiše otrče preko brda. I mesec se skupi i smanji. I onda u njegovom oku ugledam svoj lik. Samo u njegovim očima ja svetlim, svetlim poput ikone, ja grešna i besna i kivna, ja grešna i crna a u njegovom oku poput lotosa, poput svih nebeskih sila koje me dižu na presto njegovih želja. I on zna, uvek će da me nema. I miri se sa tim i drhti i smeje se i plače, i trči i skače, a zna da je novo sutra samo još jedan moj hir. I prašta. Ja sebi ne mogu…

On nema nikog. Nema ni mene. Ima samo sećanja i uspomene, preuveličane i upakovane, naše noći i kilometre rečenica. On kaže da sam ja naručena i prekasno pristigla. Njegov auto poput zalaska sunca. Mali svetlucavi disk sa muzikom po mom izboru. I sve je tako lako, i sve se razume po sebi, i sve bi bilo divno. Problem su kočnice u mojoj glavi. I kad najviše hoću i želim ja splasnem poput mehurića sapunice i utonem u svoju stvarnost. Ponekad je teško pronaći sebe. Ja znam ko sam, ali ne znam šta hoću. I mnogi bi pogrešno naslutili sebe  u ovome,  ali jedini on nikada ne zalazi u galaksiju mojih slova… On nikada neće znati.

Advertisements

3 thoughts on “Uvek ću da te nemam

  1. Ima jedna izreka….Oni koji su dotakli moje telo,nisu dotakli moju dušu,a oni koji su dotakli moju dušu,nisu dotakli moje telo…

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s