Pamtim vreme kada sam želela da mi neko napiše pesmu, da me spakuje u rime i baci u etar. Pesma koju bih samo ja razumela. Pesma koja govori o meni, onakvoj kakva sam ispod kože. Sada se plašim kada se pronađem. Kao da me skidaju sasvim golu pred milion ljudi. Možda je razlog taj što sam u međuvremenu sebe upakovala sa bezbroj pastelnih papira da pokrijem svoju ranjivost. Delujem uobraženo, arogantno, drsko. Ne smejem se dok koračam ulicom. Moj način da se sakrijem od ljudi. I onda kada razaznam pramen svoje kose u nečijim rimama potamnim i smanjim se. Ućutim i ne dišem. Zašto sada boli sve ono što me je nekada veselilo? Zar odrastanje ne podrazumeva i veće slobode, bolje vidike i bezbroj šarenih stvari koje ti postaju dostupne?
Moj korak u tudjim pesmama zvuči tako zaglušujuće. Ja u stvari pokušavam da hodam na prstima, nečujno i neprimetno. Moje ime ima melodiju u tim rimama. Moje ime koje ja tako često odćutim i sakrijem…
Alisa u zemlji luda 