Kada umre ljubav ostaju sećanja kao spomenik na ono što smo nekad imali. To naše rušilo je planine i razdvajalo mora. Od sutona stvaralo jutra. Ja znam da smo mi mogli imati nas na obalama zemlje koja me, možda, nikada neće videti. Tebe hoće. Znam. Moraš otići i naći sebe. Volela bih podeliti parče svog nebitnog života sa tobom na obali gde rastu nade. Dala bih sve za dve mrve tvog optimizma.
Ja sam na dnu, potopljena i pritisnuta nečijim tudjim ljubavima koje me guše i ne daju da živim, smeju se mojim slabostima i truju vlažnim dodirima. Venem kao ruža u kristalnoj vazi, imam sve, a nemam ništa. Samo bljesak nekih letnjih dana. Ti si umeo ceo svet da svedeš na jednu osobu. Ja sam imala drugu dimenziju na svom dlanu i živela svuda. Ja sam se smejala i plakala u isto vreme. Pričali su o tebi da si našao sebe u nekoj koja te nije dostojna. Nisam smela na svoju dušu preuzeti tvoje slabosti. Ne mogu plivati za oboje, ti dečače, koji si u srcu imao sve pesme sveta…
Pobegla sam u zimsku noć ostavljajući te da drhtiš na hladnoći. Oduzela ti san. Prekinula projekciju divne budućnosti koju si crtao na zvezdanom nebu, ugasila baklju koja ti je osvetljavala put. Ja, zla do kosti, uplakana večtica koja mrvi svoje srce praveći čarobni napitak koji bi ti pomogao da me zamrziš. Da me gledaš mračnim pogledom koji će potisnuti tvoj bol. Veštica koja je ubila svoj lik u tvojim očima.
Otpio si gutljaj, ali baš kada je počela magija da deluje bacio si čašu na pod… Ostao si na pola zarobljen u procepu dva sveta. U raskoraku stojiš i ne znaš kuda da kreneš. Veštice koje umeju da plaču ne ostavljaju se tek tako…
Alisa u zemlji luda 