Veštica dobrog srca

Kada umre ljubav ostaju sećanja kao spomenik na ono što smo nekad imali. To naše rušilo je planine i razdvajalo mora. Od sutona stvaralo jutra. Ja znam da smo mi  mogli imati nas na obalama zemlje koja me, možda, nikada neće videti. Tebe hoće. Znam. Moraš otići i naći sebe. Volela bih podeliti parče svog nebitnog života sa tobom na obali gde rastu nade. Dala bih sve za dve mrve tvog optimizma.

Ja sam na dnu, potopljena i pritisnuta nečijim tudjim ljubavima koje me guše i ne daju da živim, smeju se mojim slabostima i truju vlažnim dodirima. Venem kao ruža u kristalnoj vazi, imam sve, a nemam ništa. Samo bljesak nekih letnjih dana. Ti si umeo  ceo svet da svedeš na jednu osobu. Ja sam imala drugu dimenziju na svom dlanu i živela svuda. Ja sam se smejala i plakala u isto vreme. Pričali su o tebi da si našao sebe u nekoj koja te nije dostojna. Nisam smela na svoju dušu preuzeti tvoje slabosti. Ne mogu plivati za oboje, ti dečače, koji si u srcu imao sve pesme sveta…
Pobegla sam u zimsku noć ostavljajući te da drhtiš na hladnoći. Oduzela ti san. Prekinula projekciju divne budućnosti koju si crtao na zvezdanom nebu, ugasila baklju koja ti je osvetljavala put. Ja, zla do kosti, uplakana večtica koja mrvi svoje srce praveći čarobni napitak koji bi ti pomogao da me zamrziš. Da me gledaš mračnim pogledom koji će potisnuti tvoj bol. Veštica koja je ubila svoj lik u tvojim očima.
Otpio si gutljaj, ali baš kada je počela magija da deluje bacio si čašu na pod… Ostao si na pola zarobljen u procepu dva sveta. U raskoraku stojiš i ne znaš kuda da kreneš. Veštice koje umeju da plaču ne ostavljaju se tek tako…

Advertisements

11 thoughts on “Veštica dobrog srca

  1. Lepo… poetično ispričana priča u neku ruku zaokružena tvoja osećanja koje si zumirala i naglasila svojstveni očaj.

    Mada moram priznati da sam se malo nasmejao ovome:
    „Oduzela ti san.“ , jer sam prvo pročitao ‘Oduzela ti sTan’ 🙂

    pa reko bar si se nešto uvajdila 🙂

    šalim se ja malo…priča je dobra veštice, baš kao i tvoje srce…

  2. a komotno si mogla i da ne objaviš ovu priču…rasporila si me sada…
    iz nekih starih razloga….jbt,previše identično,previše doživljeno,previše slučajnosti,previše svega
    ..a mislio sam ovih dana da ću vratiti san na oči…mislio sam da zaboravim..ali ne … ako postoji ubistvo rečima,upravo si to uradila

      • Nije tvoja greška nikako.Nisam hteo tako da zvuči.Samo sam rekao bez dlake na jeziku.
        Lepo sam ti rekao,iznosiš i moje misli,događaje,lčnosti,iskustvo,… kroz tvoje reči,…samo mnogo bolje upakovane

  3. Da li živimo kroz tudja umiranja ili umiremo kroz tudje živote? Uspomene sve reše, pretoče u trajanje, kog nekad ne uspevamo da se rešimo, ni kada to želimo jako. Ne kažem najjače, jer kad je najjače – uspeva sve.

    • Mi smo ljudi koji sem lica imaju i srce. Lica se lako šminkaju i mogu da prevare, a srce samo možeš da malo jače zagrneš kaputom. To neće umiriti damare u grudima, ali se priguši zvuk za neke tudje uši.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s