Arhiva za 1 februara, 2012

Lanjski snegovi

Posted: 1 februara, 2012 in Moja kristalna zrnca

Strčala sam niz stepenice, žureći što dalje od ponora gde se obrušio moj zid samopoštovanja. U samom podnožju naletela sam na njega i da nije zastao verovatno bih i njega srušila. Dugo ga nisam videla i još na prvi pogled spazih bore oko očiju. Ugnezdile se godine u tim očima, prošarale mukom kosu koja pamti mnoge godine pre mog rodjenja. Da, to sam ja, Gospodine! Ona mala koju ste zaboravili u nekom kutu svog mučnog života. Bila sam bljesak nekih davnih godina, dugih trepavica i sa čizmama od sedam milja. A svet je bio pozornica gde god da krenem. Bila sam mnogo manja od Vaših predstava o meni. Mala glumica sa lošim kostimima. Ali retki se prepoznaju. Hvala.

Da to sam ja, Gospodine… Davno me niste videli.

Držao je u rukama neku korpu, grčevito i reumatično stežući te plodove svog rada. Nije znao da sada znam. Ali to ništa ne menja, ja sam i dalje ona ista, daleka i vesela, dobro dete iz dobre kuće. Pomalo tužna i neshvaćena, progonjena i proterana poput jeretika koji sledi svoj jedini put ka cilju. Sve oči koje te gledaju uglavnom vide svoje grehove i zalepe ti ih, onako usput, bez razmišljanja da li ti pristaje ta etiketa. A ti, i ne slutiš, nego tako naivno nosiš tudji gnev na svojim ledjima. Putuj, i ne osvrći se…

Znam, hteo je nešto da kaže. Ali nije. Samo se nasmejao i usputno javio. Taj tren je sramežljivo skliznuo u nedeljno popodne, baš kao ja, sa prejakim gasom uz pisak guma…

Možda sam trebala pružiti ruku, jedan je od retkih koji su verovali u mene više nego ja sama. Mada, često sam neke prinčeve pretvarala u žabe, mnogo njih uspavala svojim titravim bajkama za laku noć, neke naizgled divne osobe učinila buntovnicima jer to i jesu bile, i ko zna, možda bih sada po tom nekom ludom zakonu univerzuma sebe preobratila u nešto što ne želim da budem i čega se plašim. Možda bih postala obična…

Da, ja sam…

E, moji lanjski snegovi… Neki davni avgusti i snovi presovani medju listovima uzdaha. Uspava te dah vetra i miris kiša, a probudiš se sa grudvom snega umesto srca. I dotuku te kada ti kažu da si odrastao. Otrgnu ti snove kao mirisne bokore lekovitih trava, a umesto toga ti daju obaveze, brige, bolove pri promeni vremena, pregršt sećanja da te podsete zlurado šta si nekad bio. I ostaje ti samo da se pitaš – šta bi bilo da nisi zaspao…

Ali probudila sam se. Ovako ista, a drugačija, sa gomilom prašnjavih drumova u sećanjima mojih stopala, umršene kose od tračanja za nekim novim i boljim vremenima. Lagali su nas, dok smo odrastali da će život jednom biti samo naš, i svaka odluka, svaki izbor. Lagali su nas. Zar niste i Vi to uradili, Gospodine… Ali ne, ne osudjujem Vas, skoro da sam sigurna da su i Vama slomili krila kad ste jednom zaspali…

Mene uvek zaboli kada ugledam tragove vremena na nečijem licu. Mesečine na šuštavim obalama uvek su bile za neke druge, srećnije oči. Nama se preostale zelene ravnice i plišane mahovine, drhtavi razgovor drveća u šumama i onaj nedostišni oblak na kome žmureći stignemo. Možda smo zato i veliki, možda nam zato srca rastu doživotno. Naša srca su naivna deca koja ne shvataju da je detinjstvo prošlo… i zato trčimo i vičemo, dok sav normalan svet spava, zato se smejemo na glas.

Ne, neću Vam zaboraviti Gospodine nikad da ste me gledali drugačije, da ste svojim sitnim očima videli visine koje me nastanjuju. Tada nisam ni slutila da moje vulkane mogu nastaniti glečeri. Oprostite tišini pri našem susretu za koju sam ja kriva… Ali šta da kažem čoveku koji je unapred znao…

Znam, hteo je nešto da kaže. Ali nije. Taj tren je sramežljivo skliznuo u nedeljno popodne, baš kao ja, sa prejakim gasom uz pisak guma…

Noć je moja boja…