12.
Kišne kapi lagano skliznuše kroz krošnje drveća. Nebo poprimi tamnije nijanse, no neko veliko nevreme se nije spremalo. U tom oni prođoše kraj raskrsnice i ukaza se Bogdanova škola.
– Vidi, zar nije velelepna?
Bila je to ogromna zgrada starog kova.
Kiša zarosi malo jače i Bogdan ovoga puta namerno uhvati Veru za ruku.
– Hajde – reče i utrčaše u jedan obližnji kafić.
– Hoćemo li po jedan konjačić ovde?
– Kako ćemo voziti posle?
-Ma daj, po jedan, slabiji je od one naše rakije duplo. Posle te vodim na ručak da ti pokažem tu još nešto i palimo.
– Teško me nagovoriti…
– Hej, Vera, vidiš onaj lokal niz ulicu? Tu smo trčali kad bi nam na kraju meseca davali nekakav mizerni džeparac, tada je tu bio fri šop. Sačekaj, odmah se vraćam.
Bogdan šmugnu po kiši i nestade u toj prodavnici. Ubrzo stiže sa kutijom tvrdog Kamela i dve Baunti čokoladice.
– Ovo nam je bilo omiljeno, ha, evo poklanjam ti. Meni samo jedna čokoladica.
– Pa živeli dečače! Baš ti lepo stoje oči Petra Pana! – smešila se Vera dižući čašu.
– Živeli, Crni labude! – podiže i Bogdan svoju, pa pocepa celofan sa Kamela i na kutiji napisa posvetu: „Crnom labudu od Bele vrane“. Osmeh ponovo zasija na Verinom licu rasterujući malobrojne oblačiće kroz koje se opet promoli sunce.
Izdvojeni iz stvarnog sveta kome su pripadali, odvojeni od svakodnevnice malog grada stoletnih lipa, uljuljkani u izmaglicu želja, ličili su na dvoje koji su se sreli nakon deset godina i prosto ne znaju odakle da krenu sa pričom. Toliko toga je bilo neispričano.
– Neverovatno koliko ti malo treba da skočiš na čoveka! – setio se Bogdan dogadjaja iz parka i počeo ponovo da se smeje. -U trenutku nisam shvatio šta se dešava. Dok se ono štene nije pojavilo….
– Uopšte nije bilo štene, nego je bio pas. A što se mene tiče, sama činjenica da je pas ispred mene apsolutno nema više nikakve veze u kojoj je on veličini, znaš. To je, eto, jače od mene, i to ne umem da objasnim. A čega se plaši čovek kao ti? – nakrivila je glavu i radoznalo se nasmešila.
-Paaa… Nekada sam imao tolike strahove da su mogli stati u knjigu. Da ti sada pričam o njima i po tri konjaka bi nam bilo malo, a moramo voziti. Šta ja znam, čini mi se da su nestajali polako sa godinama. Čega se danas bojim? Možda nemoći. Kad ne možeš da utičeš na neke nemile događaje, kad nije dobro tebi i dragim osobama. Ali, ni to nije klasičan strah, jer znam da se u životu dešava svašta i da su i situacije u kojima si nemoćan neminovnost. Mnoge sam i preživeo. Svaka je ostavila poneku brazdu na duši. Eh, mila, kad malo razmislim, možda si mi i ti rasterala te obične, male strahove. Mogli bi da krenemo polako do kola, šta kažeš?
-Gladna sam. Obećao si neki ručak koliko se sećam…
-Da, da sećaš, se. Idemo.
Odšetaše lagano do kola, natrag kroz park, kišica beše prestala i vazduh je bio svež. Sada su ćutali onako kako su samo oni to znali. Bogdan je razmišljao kako iz sudara crne i bele ne mora uvek ispasti siva. Veoma retko se desi da ispadne čitav spektar duginih boja i to je čarolija.
Sela je na mesto suvozača, tiha i uspavana, kao nebo pred kišu, kao stara knjiga ostavljena na polici iznad kao nešto vredno, a ipak, zaboravljena. Ćuteći sa njim isto je što i pevati. I potpuno zaboraviti na neki tamo mali grad kome pripadaju, gde će se vratiti, gde će živeti.
-Zašto si me doveo baš u ovde? – upita Vera smeštajući se za mali sto nevelikog restorana sa toplim, ušuškanim ambijentom.
-Zbog ove raskrsnice ispred.
Vera baci pogled kroz prozor na raskrsnicu, ogromnu kao i sive zgradurine oko nje. Sivi deo Zagreba.
-Šta s njom?
– Polako, niko nas ne juri, reći ću ti.
Bogdan poruči šampinjone, teleće medaljone, kajmak, zelenu salatu i buteljku muskat hamburga. Konobar odmah donese vino i nali ga u fine loptaste čaše na visokoj nozi.
– Na ovoj raskrsnici sam poslednji put poljubio Prvu pravu. Kakva ironija. Išli u istu školu, živeli u istom gradu i prvi put se poljubili na moru, a poslednji put u Zagrebu. Nekako sam uvek zamišljao da ću je poslednji put poljubiti na nekom posebnom, nama važnom mestu, kad ono ispade na ovoj grozomornoj raskrsnici. Šta ćeš, poljupci ne biraju ni vreme ni mesto.
Vera je ćutala i slušala Bogdanove reči koje su stalno balansirale negde izmedju ovde i nekad, lagano se njišući izmedju sećanja i želja. Na trenutke je to bolelo, pa bi njegovo lice poprimilo neke ponore, nepremostive i duboke, a onda bi to sećanje postalo nešto poput ponovo proživljenih divnih trenutaka, kada bi osmeh plesao na rubovima njegovih usana.
– Zanimljivo je da se stalno braniš rečima da ti ništa više ne znači, a toliko pričaš o njoj. Čudno je to da nijedna sledeća, čak nimalo nije ličila na nju. Verovatno bi te zanimalo šta ona misli sada o nekim stvarima. A mene baš zanima šta bi je sada pitao kada bi imao prilike da sediš ovako sa njom? Da li je ona volela muskat pa stalno se hvataš za tu bocu? Možda je u medjuvremenu zavolela šardone, ko zna. Nikad i ne pitaš, samo naručiš. Ja bih radije pila šardone, ali u redu je, nije bitno šta piješ, već sa kim. Da li je ona umela da te razume tako različitog? Kada bi sada ona ovde sedela umesto mene, a ti je eto, baš ovako pogledaš, pomalo zamagljenog pogleda od prošlosti, ona se nasmeši, a ti, šta bi joj ti tada rekao?
– Joj kako ste sve iste! Zašto bih te lagao? Pored ovolikih stvari koje sam ti rekao o sebi, zašto ti ne bih rekao i „Meni moja prva ljubav toliko znači da je i sad volim i pizdim za njom“? Konobar, šta imate od šardonea? Evo, dama će izabrati.
-Ti stvarno hoćeš da nas pohapsi policija na kraju!
– Ma opušteno. Ne kvari mi. Sad ja tebe čuvam. A i biće više muskata za mene, hihi! Dakle…khmm – nakašlja se Bogdan – vina slažem prema jelima, a ne prema ženama. A ona mi ne znači, ama baš, ništa više. Ona kao ona. Uopšte mi nije krivo što se nisam oženio njome. Rekoh već, znači mi onaj veliki zbir divnih trenutaka provedenih sa njom, znaš mnogo toga je bilo prvi put sa njom a ti „prvi putevi“ su najčarobniji. Zašto toliko pričam o njoj? Pa rekao sam ti da ću ti ovde pokazati svoju dečačku tugu. To je to u stvari. A da sada ona sedi tu umesto tebe pitao bih je: „Sećaš li se zalaska sunca u Kuparima, ulice kraj stovarišta, odlaska na bazen biciklima, prve noći koju smo prespavali zajedno…“. Ma nas je sjebala daljina. Ko zna kako bi sve to ispalo da smo bili u istom gradu u srednjoj školi. Ovako sigurno ne bi. I, da znaš, ne vidim nju u tebi. Budi spokojna što se toga tiče. Bogdan gricnu jednu reš pečurku i otpi dug gutljaj vina. U tom stigoše i medaljoni.
– Ja ne mogu da pijem baš sve vrste vina, I ja, ma koliko to bilo pogrešno, ne mogu da ih slažem po jelima. Ja jednostavno volim šardone. A to što si rekao da smo sve iste, da znaš, za srce si me ujeo! – smejala se naglas Vera, kobajagi mu preteći prstom.
Smejala se malo glasnije nego što bi to bilo pristojno. Možda zbog pića, možda zato što je Bogdan napokon postao jedan normalan muškarac, a možda i zbog toga što je malopre on uhvatio za ruku. Bilo je naivno i dečije, naizgled slučajno, ali znala je Vera razlikovati kako to izgleda kada te neko uhvati za ruku sa željom. Smehom je bežala od svojih misli, od andjela u njenoj glavi koji se ljutio i vikao na sav glas da stane, prestane, da se uozbilji. Setila se Danice i njenih reči kojima ju je uvek pozdravljala kad bi odlazila „Budi dobra“… Ali Danica je jedno veliko srce, ona bi razumela i čak i kada bi i sada rekla baš te iste reči, mislila bi da , pre svega, čovek treba biti dobar prvo prema sebi.
– Ako ništa drugo, rečenica „Kako ti ne znači kad stalno pričaš o njoj?“ je ista kod svih žena! – nasmeja se i Bogdan.
A onda nastade ona njihova čuvena tišina koja je halapljivo progutala okolno zveckanje pribora, tihu muziku iz ugla, opušteni žamor nekolicine gostiju i zvuke velegradskog saobraćaja koji nikad ne staje. Bogdan pruži desnu ruku i prstima nežno skloni jedan nestašni pramen kose sa Verinog krupnog oka.
-Lako je tebi. Imaš sve. – Bogdan razbi tišinu.
-Tačno – nasmeja se Vera spuštenog pogleda -A najviše imam ono što ne želim. Imam praznine I vrtoglave padove. Mada, najmanje imam sebe…
– Gledajući sa strane, čovek bi rekao da si ti jedna hladna kučka, koja se poigrava svim i svačim, govoriš sve što ti padne na um, psuješ i koračaš kao da prezireš i samu zemlju.
– To su samo moji zidovi. Moj način da preživim dane.
Ona na tren obori pogled usput blago gricnuvši svoju donju usnu, punu i treperavu i reče tiho, kao kad neko nekoga poziva da mu nešto šapne:
– Dođi…
Ni sama nije verovala da je to rekla, slana kap joj se skotrlja niz lice. Bogdan je upitno pogleda bez glasa. Shvatio je da mora nešto da kaže, jer je polako ponovo počela da tone. Bogdan ustade, pomeri polako svoju stolicu do njene, sede sa njene desne strane, zagrli je, prisloni svoj obraz na njenu suzu.
– Nemoj… – reče on – velika si cura…
– Znam, baš zato je sve teže, što sam porasla i odrasla. I sve ovo mi liči na neke davne godine, zapravo, sve više mi se čini da je ovo nešto što propuštam živeći svoj život…
Vera je plakala zatvorenih očiju. Oni koji su to probali znaju da u tim trenucima gledaš u sebe, iznutra, i samo zbog sebe plačeš.
– Život je, između ostalog, i propuštanje mnogo toga… – reče tiho Bogdan, osećajući kako se njihove boje mešaju i razlivaju od fluorescentnih do najturobnijih, opipljivo, kao nikad do tad. Ona se šćućuri u njegovom zagrljaju poput izgubljenog pileta, kao u nekakvom vremeplovu. Ćutali su. Svako svoju čežnju. Jedan beskrajni tren. On je poljubi u kosu, ona provuče svoje prste kroz njegove i steže mu ruku želeći svim srcem da ga izvede iz jave u svoj san. Odjednom, ona se trže, dotaknu čašu, ona se srušina sto, a vino poput suza potonu u šare na stoljnjaku.
– Sipaj…. još jednu. Lakše je disati sa uspavanom savešću. – smejala se kroz suze i gledala u Bogdana kao da je jedini na svetu.
– Polako, bre s tim vinom, ženo mila, hoćeš da te nosim posle?
– Možda i hoću. Samo to je protiv svega u šta verujemo nas dvoje, zar ne? – Vera zaplete jezikom, tužnih očiju i veselih usana.
Gledala ga je prodirući pogledom do njegovih misli, dok se u njemu odvijala bitka razuma i srca na život i smrt, tresući mu nemirnom drhtavicom gornji deo stomaka.
– Ne obećavamo ništa jedno drugom. I ne tražimo. Pusti nek traje.
Možda je to bilo dovoljno da sruši Verine zidove. Ona zažmuri i oseti njegove usne. Tonula je u ambis trenutka koji je postojao za njih. Trenutak, koji poput čarobnog lepka popravlja slomljena srca, srušene iluzije i rasute snove. Njih dvoje, sami na svetu u punom restoranu, poljubac bez daha, kao pred smak sveta, grešni ili pogrešni. Ali život i jeste baš to, negde se spotakneš, a negde poletiš.
Previše vina, previše misli koje mute razum. Znali su da je već predjena granica. Nazad se može samo vremeplovom. A napred… napred se ide sa dosta šminke i puno ćutanja. Njihov gradić je sada bio dalji nego ikad, a put mutan od njenih suza i njegove boli. Zagreb je te noći morao skriti to dvoje stranaca pod svoj zvezdani plašt.
Sviđa mi se Učitavanje...
Tražio sam okolo nekog poznatog da malo popričam, da promenim stare teme i unesem malo novih boja. Tad sam je video, natovarenu koferima, zamagljenih očiju i modre ruke koje drhte. Ispada joj torba i po podu se rasipa par knjiga i diskova. Ona samo stoji i gleda. Bez glasa. Prekriva lice rukama i plače. To je valjda bila ta poslednja kap koju je mogla da podnese. Prilazim i skupljam sa poda Bukovskog, Selimovića, Dučića, Pavića… Slomljen plastični omot Dorsa. Labelo od breskve. Nekoliko raznobojnih olovaka, rokovnik… Vraćam sve u teget torbu, a ona sve vreme stoji sa rukama na licu i plače, plače glasno kao dete.
Sećate li se onog mog Dorijana iz grada gitara, sa nespretnim „S“ koje je šuštalo preko usana dok mi je u tami sobe pevao o bluzu… Srela sam ga pre neki dan, doduše u jednoj virtuelnoj ulici, zurila sam u njega tražeći tragove mladosti od pre devetnaest godina… Čudno je to kako nas godine promene pa postanemo drugačiji. Ja se njega sećam kao dugokosog mladića u farmerkama i starkama, sa gitarom na ramenu. Bio je oličenje devojačkog sna, i umeo je baš tako da laže lepo, kao što to umeju maštoviti dečaci. Da hoda kao po oblacima skverom grada moje mladosti.
Alisa u zemlji luda 