Članci označeni sa „jesen“

Ritam uvelog lišća

Posted: 23 septembra, 2020 in Moja kristalna zrnca
Oznake:,

Moj maraton nekako ubrzava u proleće. Kad je leto u jeku tada sam svetski šampion u osmehivanju i vedrini. I tako zatrčana i zadihana uvek nespremna utrčim u ćutljivu jesen… Ovako bučna i zajapurena od letnjih žega, ogrnem se tišinom da ugrejem srce i prosto ne znam šta ću sa sobom. Pomalo ćutim. Onda pokušam da prepoznam kej koji se šatirao svim nijansama žute. Nije isto. Ni ja nisam ista. Ni reka nije ista. Ne znam zašto me uvek jesen uhvati nespremnu i ubije me tako javno i bezobrazno. Niko ne pati za mnom, jer verovatno i ne znaju da sam izdahnula sa prvim opalim listićem. A možda jednostavno znaju da će sve opet biti dobro kada me povetarac bude zagolicao u nosu i kada kinem i opet oživim. Još jedan od mojih Bog zna koliko života…

Brojim na prstima – septembar, oktobar, novembar… Pune mi šake zimskim vetrova, snegova, mraka i sumornih jutra… Kako pretrčati do aprila? Što brže, žmureći, zapušenog nosa, ušiju… Sakrivena i zatrpana jaknama i šalovima krijem svoju toplinu od jutarnjeg mraza, ljubomorno čuvam tu iskru letnjih dana koju mi krade svaki novi hladni sumrak.

Na čelu neke nove bore. Senke pod očima. Usne neme. Snovi prazni. Ne umem ni da maštam kada me zima takne. A tek je jesen, tek se ušunjala u ovo moje malo mesto i krade mu boje, vešto podaturajući svoje šarenilo, koje će vetrovi svakodnevno odnositi u nepovrat…

I ovo leto su mi nekako ukrali. Prekrivali, zabranjivali, stavljali po strani, govorili da se strpim. Ja sam svoj spakovan zavežljaj stavila preko ramena i krenula. Gde ćeš? Koga si pitala? Idem…Idem da usolim kosu, da trčim po pesku, da slušam mediteranske vetrove i da govorim samo lepe reči koje znam na tuđim jezicima… da se sakrijem pod vodom, da slušam priču usamljenih školjki, da u sve što jedem dodam origano… I da pod mesecom slušam šumorenje plavih kapi… Idem da živim, i nikog i neću da pitam, i ne treba da pitam. Ni mene niko ne pita da li mi košava ruši snove i odnosi maštarije…

A sada moram da nadjačam ovaj sumorni ritam uvelog lišća. Da ga ubrzam, razveselim. Da spustim roletne, pojačam muziku i plešem u sobi. Iako me jesen već ubila, praviću se da to ne znam. A mnogo bi mi lakše bilo da se pravim da to ne znam na nekom toplijem mestu, recimo dok ubacujem novčić u fontanu jednog večnog grada…. Kažu da svi putevi vode tamo. Možda samo treba da odlučim i krenem….