Rodjendan

Malo po malo i eto, nakupilo se trideset i pet. Već treći dan gacam po trideset šestoj. Možda bi sve ovo trebalo da me plaši, ali baš nasuprot, sve češće vidim sebe u ogledalu kako se smejem, pa čak i ovim boricama koje se produbljuju. Doduše, pomalo se i mrštim na sivkaste vlasi na slepoočnicama, ali vrlo često ostavim naočare na natkasni pa i to nekokako prodje glatko. Stanem, pogledam, okrenem se, malo profil, malo amfas, noge, ledja, stomak… ma sve je ok. Bolje izgledam od mnogih današnjih tinejdžera, ali za razliku od njih svoje mane sakrivam, a ne pokazujem. Mada, to je već druga priča.
Skratila sam kosu na opšte zaprepašćenje – onolika kosa!!!
Obukla sam suknju na opšte zaprepašćenje – nismo navikli!!!
Nosim crveno na opšte zaprepašćenje – šta bi sa crnim!?!
I smejem se tako češće i glasnije, smejem se i dosadnoj kiši, i redu u pošti, i kasirki kada mi vrati manje, cvećarki koja me ispod oka gleda dok nosim nečiji „tudji“ buket… Smejem se i klimatam naušnicama, onim neobičnim zbog kojih me i nepoznati zaustavljaju na ulici da ih pogledaju – a kako se kače? – samo tek tako to provučeš!? To mi je On kupio, zato ih toliko i volim. Ne umem da objasnim zašto mi i dalje treperi u stomaku kada ga posmatram ispod  dok kosi travu, dok zamišljeno čita poštu, kada se obraduje ko dete vrućim kiflicama, dok spava spokojno i diše sasvim tiho i nečujno…. I ne znam šta da mu kažem u tom trenu, jar ako mu kažem volim te to nisu te reči i ne objašnjavaju ništa. Ovo je drugačije, dublje, jače, na staje u par reči, to su sati, dani, meseci godine, to su noći i dani, smeh i suze, to su radosti i težine neprospavanih noći, dečije bolesti, ekskurzije i letovanja, uspeli i neuspeli ručkovi, opeglane košulje, zaboravljeni brojevi, stare i nove poruke na frižideru… Ja sam ovakva baš zbog svega toga, bez njega bila bih samo slikovnica bez boja. Zato mu u tim trenucima ništa ne kažem, samo se nasmejem bez glasa. On me pogleda, nasmeje se i dečački pita žmureći na levo oko – Šta se smeješ, a? Ja zažmurim na desno i kažem – Meni se nimalo nisi promenio…

b3cff8615364ac4a73ae54d6884fa2db

Gondola

Nikada nisam videla Veneciju….

On je rekao da podsećam na taj grad, jer moje oči plutaju po suznim jezerima.

Rekao je da će zauvek čekati na moj dolazak, a unapred je znao da nikada neću učiniti taj korak.

Sanjao je moje ruke, isprepletane duge prste kako lutaju i traže.

Moje oko koje je zarobilo njegov lik.

Besciljno lutao ulicama usnulog grada tražeći moje korake po pločnicima.

Sanjala sam Veneciju. Plovim malom gondolom. Žmurim, a vidim.

U ušima čuvam ritmičke reči raspevanog jezika. Pesma za mene. Vetar za mene. Voda za mene.

I ne znam zašto na mojoj terasi umiru leptiri…

Zidano, razidano, zazidano

311540_229655513753416_146701118715523_673580_4449158_n

Ne pišem baš često u poslednje vreme, priznajem. Pokušam da nešto iskuckam, ali kao da su mi se prsti smrzli, ne ide, reči prazne i providne, obrišem, ustanem, prošetam  pa se opet vratim. Onda malo prošetam i po (meni) dragim blogovima. I tako vrlo često naletim na jednog „bezobraznog“ Wojciech koji me uporno podseća  da je život (uprkos svemu) lep, da ga čine sitnice, da budem zahvalna na svemu što imam, da ne zujim i ne zvrndam, već da se nasmejem i budem ono što jesam, ma koliko se ja trudila da budem velika, jaka stena, ipak sam samo  devojčica, umrljana suzama, bojicama, zatrpana knjigama i svojim ilizijama kojima gradim svoju tvrdjavu. I sve to moje zazidano on lepo razida, naslaže ciglu na ciglu i kaže mi svojim tekstovima da prestanem da lažem sebe. Život je divan, i ti ljudi, ti naši koji nas vole čak i kada viču, kada spavaju, kada jesu i kada nisu tu, vrede čitavu riznicu svog svetskog blaga. Njegove reči me poput šamara trgnu i probude, natera me da se nasmejem i pogledam drugačijim očima.

I prodju tako dani, a ja opet od razidanog zidam i opet sebe zazidam, pa moram da se vratim na njegove stranice, tražim pomoć da nadjem tračak sunca koji će me po ko zna koji put podsetiti ko sam. I kako je lepo voleti bezrazložno, ne tražeći ništa za uzvrat i uživati u trenucima. Da je ovaj ovozemaljski život kratak i da ga treba bojiti samo veselim bojama, lepim notama, dugim šetnjama, osmesima, zagrljajima, nadom, razumevanjem.

Kada me zatrpaju tamne senke i tmurni oblaci otrčim do njegovih stranica da me kao stariji brat podseti kako postajem nadobudna i siva, da sam ponovo zatrpana suvišnim rečima i da se žalim na se što treba i što ne treba, istuširam se njegovim čistim rečenicama i ponovo zablistam kao žena, kao majka, kao biće. Opet lagano razidam, složim i odskakućem niz drum. Zviždeći. Smešeći se. Lagana kao oblak. Hvala.

Miholjska zima

tumblr_m1dlv28AJ01qahuhjo1_r1_1280

Zrak sunca koji se odbio od njegovog cirkona i lupao po mom prozoru lagano je umirao u to  zimsko popodne. Otvorila sam prozor i krajičkom oka videla kako lagano nestaje niz drum, skučen u tom svom malom životu, poguren pod teretom problema, ukalupljen pravilima. Nesvestan mog pogleda guta drumsku prašinu. Al znam… Već sam vam pričala to, ustaljeni scenario malih ljudi.

Ovih dana se slabo sećam prošlosti, okrenuta sam nekako malko udesno, zurkam kroz trepavice pod naletima ove miholjske zime…

Istrašujem granice svojih snaga, koliko koraka još dalje, koliko minuta više bez sna. I sve je lepo i sve sa razlogom. To maleno biće dok me svakodnevno trenira ja postajem jača, znam to, postajem bolja, i nekako duševno lepša, nema mesta za sentimentalnosti, samo beskrajno more nežnosti i tepanja.

Znam, ovi trenuci blaženstva brzo će proći, svesna sam toga, pokušavam da ih upamtim do tančina kad već ne mogu zaustaviti vreme. Plovim u svom čamcu okružena plavetnilom malih očiju. Svaki osmeh me kupi poput dijamanta, svaki glas da snagu da ponovo ustanem i krenem. Ja sam sad tako velika da samo u ta dva para beskrajnih očiju mogu da stanem. Nečiji sam centar sveta, nečije sve, stub, oslonac, hrana za oko, usne, nos, dušu. I baš zato me ništa drugo ne dotiče. I baš zato sam ponosna na to moje iznedreno carstvo.

Prokletstvo jakih žena

 Žene sa velikim srcem i čeličnom voljom umeju da sa dna okeana života izrone šta god požele, da ne dišu duže od svih, da žmure, da trpe, da krvare i ćute, da pevaju i onda kada nema mesta pesmi. Navikle su tako, valjda, ne znam kako bih drugačije shvatila njihov način života. Gaze po sebi samo da bi pkazale svoju snagu. Ćute najtiše samo da bi drugima čule misli i pomogle da reše sve ono nerešivo, da razmrse nerazmrsivo, da oboje i najtamnije svetlim bojama, da obrišu istetovirano, da istetoviraju zamišljeno.

I sve je to sasvim u redu, a opet… Kada se noć spusti i kada svi ostali lagano utonu u svoje mistične svetove te jake žene zadrhte poput lišća i sasvim tiho i sasvim krhko odlamaju od sebe slane kapi. Niko ne zna da objasni zašto se uvek osećaju usamljeno, zašto ne dozvoljavaju drugima da ih zagrle i zaštite. Valjda veruju u svoju snagu i misle da mogu sebe sačuvati svojim maskiranim osmehom, da će surovi život uljujkati laganim pričama kojima brišu tudje nemire. Ali njihov nemir usred noći postaje nemirniji, i dok su svi ostali obuzeti sopstvenim snovima one drhte i čekaju da ih se neko seti. Ali svi ostali misle da su one dovoljne sebi i jake, da im ne treba ništa. One ne očekuju ništa. One daju sve. Prazne se noću i pune na sunčevoj svetlosti. Ujutru će sve opet biti u redu. Ujutru će opet skakutati i smejati se. Samo me pustite da preguram noć…

lonely

Kišni dani

kiša

Kad god ovako dugometražno zakiši setim se rečenice iz jednog filma – ne može zauvek da pada kiša. Onda se glasno nasmejem, upalim sva svetla u kući, pustim neke lagane i vesele note, nešto što me ne tera na razmišljanje, već onu škakljivu muziku koja me razmazi kao dete, pa se osećam kao kraljica sveta. Pomalo skakućem, smejem se.

Plaši me sutra. Možda ostvari sve moje želje, a opet možda iz kutije pusti moje strahove. Šta ću onda?

Tetovirana jesen

75290_452671241455808_1021728555_n

1.

Ti ne znaš kako je čarobno
znati da negdje postojiš
jednako draga i krhka
i na poluđelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojiš
u svijetu u kojem leptiri
i ne dočekaju zoru.
Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otiče,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tuđi.
Srećom ne gube klovnovi
na kraju svake priče
mada iz nje izlaze
bar za milimetar ludji.
A ti, ti si zvijezda
zaspala na mom dlanu
i ja te čuvam i ne dam
i nemoj da se bojis.
A ako vec budeš bodež
i napravis nekakvu ranu
i tad cu da budem sretan
što jos uviek negdje postojiš.

2.

Te jeseni je u mojoj ušećerenoj krvi
zaspalo Ciganče modrozelenih očiju
i dvije ranjene srne iz neke daleke basne.
Sjećaš se… bio sam kočijaš
zaljubljen u svoju kočiju
i u svjetlost naše zvezde koja polako gasne.
Suton… iz mene izlaze klovnovi ulicom koja ne postoji
i hiljade svitaca donose svijeće
našem nerođenom sinu.
Oprosti.
Na nebu je uštap i moja se sjenka boji
trubadura koji uglavnom razbija mandolinu.
Sad… nemam ništa sem rima
a i njih bi najradije da vratim
nekoj dalekoj zvezdi sa koje sam sišao ranjiv.
Necu ti reći hvala, a necu ni da ti platim
jer si najveći krivac što sam nežan i ranjiv.

3.

Te jeseni mi je ostao osmjeh,
a i njega sam ubrzo izgubio.

4.

A kada ostavim zvezde
hoću da budeš kraj mene,
jer mogle bi i one
začas da odu vragu.
duboko ispod vode.
mutno ogledalo.
Bar zbog najlepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak.
ostani
samo
jos
malo.
Jer kada odeš iz rime
u noć jezivo strašnu
ja ću manirom klovna
staviti šešir od slame,
poderan kaput
i trošnu krvavu leptir mašnu
i svojim sanjivim rukama
ogroman mjesec na rame.

5.

Kiša i nebo mutno do plača.
San je posljednja mogućnost
da se sačuva
ono što mora da ode.
Ne budi me
U očima pijanog svirača
jutros je previše vode
nemir,i jedna jesen daleka.
Ni slavuji ne zvižduću pesmu
koju znaju sve ptice.
Pusti.
u praskozorje između smreka
naći ce uplašene zvezde
i upaljene sveće.
veče, i jedan komadić bola.
Reči će uvek reći
manje
nego što govore oči.
Ne okreći se.
Čaše su na kraju stola
al više nikog nema
da ih natoči.

6.

TAJNA JE SAMO TAJNA AKO JE PRIHVATI ZORA
Možda zvezde večeras namerno na pčelinjak liče
dok svetlost klizi niz lice i zvezdane kapi bodu.
Ti znaš da postoje i dobre i loše priče,
al ne znaš kada dođu, jos manje kada odu.
VALOVI SE PONEKAD I BEZ OSEKE IZNENADA POVUKU
Zamisli rijeku koju mjesec dijeli na pola
i nad njom bijelog galeba koji je zaboravio da leti.
Slikar je po najdražem platnu prosuo mrvicu bola
u vidu kapi krvi,a dalje, tko zna kada će smjeti.
MIRIS ODLASKA NOSI U SEBI VIŠE SOLI OD MIRISA MORA
Ne budi me,u snovima je nedostižno malo tuge.
Smejući se mi igramo jednako komičnu rolu,
a oni koji se provuku u praskozorje ispod duge
možda će u drugu jesen s andjelima ići u školu.
I LAĐE KAD POTONU JOS DUGO SANJAJU LUKU
Sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.
Volim te kao što pčela voli dunju u cvatu.
Mi smo sve bajke večno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam duše u matu.
Jer,
Tajna je samo tajna ako je prihvati zora,
valovi se ponekad i bez oseke iznenada povuku,
miris odlaska nosi u sebi više soli od mirisa mora,
i lađe kad potonu jos dugo sanjaju luku.

7.

Ja više nemam za čim da žalim ni kome da praštam,
sem maloj krpici svetla što me pokatkad dodirne i razbudi
i da verujem i da ne verujem
i da sanjam i ne sanjam,
isto se vraćam i isto krvarim
i isti me trag vodi u uzalud kao slikara
koji bi ponovio svoju najbolju sliku
na komadu beloga zlata
a život teče dalje.
Ti i ne znaš
da već danima sanjam istog leptira,
samo svetiljke nisu iste ili se bar budim s nadom da nisu.
On nema lica i nema ništa po čemu bi ga prepoznao
sem malog ožiljka na lijevom krilu,
a meni je i to dovoljno.
Znam,
trebalo je da bude proleće,
a bila je jesen na splavu meduza
i nije bilo sjaja u travi.
Ne, ne boj se.
Moje rime sem što me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da šute.
Sve je istetovirano i izgubljeno.
I ova jesen je istetovirana i izgubljena
mada jos uvijek mogu sam sebe da ubijedim da sam
sve sanjao.
A ti?
Šta ćeš ti?

8.

Da li se ponekad seti gledajući kroz tuđa okna
niz ulice puste i kišne, da l’ je bar malo zaboli.
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me još uvijek voli.
Ona ne zna koliko boli ono što se nikad ne vrati
kao noći koje se čuvaju u očima što dvostruko gore.
Sve nema svoju cijenu, ali ipak sve se plati
jednim sanjivim vriskom mjeseca što pada u more.
Ja sam najlepšu pesmu zaključao u njenoj kosi
i sve sam svoje osmehe sakrio u zavjesu kiše,
a ona je predobro znala šta ta jesen nosi
al nije htela da prizna i nije nas bilo više.
Ko zna… možda joj noćas neke slike ponovo znače,
možda se zaista voli samo jednom u životu.
A ja sam samo klaun koga su natjerali da plače
sa željom da samog sebe igra za bednu svotu.
Da li se ponekad seti gledajući kroz tuđa okna
niz ulice puste i kišne, da l’ je bar malo zaboli.
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me još uvijek voli.

9.

Milion svetionika u noći i nebo od pečene gline
i tvoje ruke i usne, sočnije od zreloga nara,
u očima usnula kiša i oblak vrele tišine
i jedno platno za sliku pomalo nespretnog slikara.
Krvario je u vodi mesec zaklan do pola,
nad tvojim polu-zbogom noć se sklopila crna.
Sećam se bila si zvijezda veća od Velikih kola,
seti se bio sam svitac manji od makova zrna.
I onda sam do obale s očima što ne drže plimu,
težak kao bura, lagan kao jugo.
Ko zna ko noćas gubi: vatra što gori u dimu
ili dim iz te vatre, ili možda i jedno i drugo.
Ah, da, jednom davno, skoro se ne sećam više
sa druge strane svetla tetovirano sanjiv do zore
jedan je klaun kroz suze sanjao ostrvo kiše
kao što mrtav delfin zamišlja usnulo more.
Iznad pepela najdraže slike našli su dušu slikara
valovi što u zoru uguše sve što se olako žari.
Kad jednom kroz miris mora osjetiš miris nara
povjeruj da negdje za mnom mjesec zaklan krvari.

Miladin Berić