Srećna zvezda

Kada sam prvi put čula da kažu da se neko rodio pod srećnom zvezdom, to mi je delovalo smešno. Nema srećne zvezde, sve ono što zaslužiš to i dobiješ, onoliko koliko radiš, koliko se boriš, toliko je i tvoje.

A onda, prodju godine, tvoje godine, dok rintaš, odričeš se, igraš po pravilima, učiš, studiraš, ne ideš na letovanje, plaćaš školarinu, ne ideš na zimovanje, kupuješ drva, plaćaš redovno račune, nadaš se nekom boljem sutra. A ono nikako da svane. I onda čuješ „znaš onu što je posle osmog razreda završila kurs za daktilografa, pa da ona, e vidiš, ona ima platu kao ti.“ A ti si diplomirani akademac, počasni član društva, neko ko treba da bude uzor. Deca će pre izabrati manje muke, veću platu. I eto nama novih „daktilografa“, sponzoruša, koje na svoj način prodju i uspeju. Pa opet, tešim sebe, taj uspeh i nije uspeh, to je sve privid, to je površno, ali ti istim tim platonskim visokim platama plaćaju sve ono što ti nemaš. Idu tamo gde ti želiš. Oblače ono što ne kupuješ. Jer nemaš. Jer čekaš i ćutiš, čekaš to bolje sutra zbog koga si se školovao, zbog koga si se odrekao svega što drugi imaju. Uporno zhvaljuješ dragom Bogu za sve što ti je podario, ali promukli glas ti ne da mira, golica te u grlu ta želja da ostvariš svoje snove.

Ne možeš da izlečiš majku, nemaš ni blage veze kako da joj ublažiš, strepiš za sestru  i njene potomke, nadvio se neki crn oblak, nešto nije u redu, a ti duvaš svom snagom, ali dahom ne možeš pomeriti ono što se nekim drugačijim silama radi. plašiš se, drhtiš, i čemu sve to…Ti si samo obični akademski član turbo folk društva….

Preko granica stvarnog sveta

12773658-portrait-man-the-beautiful-man-in-black-costume-with-blak-umbrella--special-service-agent-or-body-gu

Stojim. Nema raskrsnice, a ipak razmišljam na koju stranu da krenem. Zašto imamo toliko mogućnosti ako su sve umotane u izmaglicu i neizvesnost?
Poljulja me neka savim obična pesma, neke sasvim obične oči hiljadu puta viđene do sada, i odjednom kao da je prvi put i kao da sve to ima neko novo značenje koje ćutke uranja u moju svest i traži da ponovo preispitam sebe i svoje odluke. Jesam li na pravom putu? Jesam li sasvim sigurna? I da li ću do kraja istrajati u svom ludom tabananju po trnju koje stisnutih zuba gazim…

Moj svet ima dobro čuvanu granicu. Mada, sve češće srećem neke nove pesme koje inače nikada ne bih ni primetila ili neke ljude koji su se na ko zna koji način ušunjali. Emigranti iz stvarnog sveta. Kradljivci snova. Prevaranti sa lažnim osmehom. Trgovci maglom. I neke, sa prvi pogled naivne veštice sa zavodljivim crvenim jabukama. Slatkorečive lisice. I naravno, svakodnevne aveti koje crpe strpljivost iz mene…

Probudim se sa suncem i pružim ruku. Oblaci sve češće nailaze i ovu jesen čine  sumornijom nego što bi inače bila. Ili su to jeseni sa godinama gorčije?Sada mi je potrebno šest šaka da prebrojim svoje jeseni i mnogo više snage da ubedim sebe da je vreme da ustanem. Sustigla me i proleća i leta, pa i zime svetlucave i prozračne. Ali nekako mi je najteže kada sa prvim trenucima ponoći naiđu sećanja. I opet se pitam, da li je baš sve tako lepo bilo u tim dalekim vremenima ili je samo osećaj u nama bio drugačiji, jer smo bili mladji, poletniji, srećniji sa malim stvarima, a danas nam ni planine svega toga ne popunjavaju prazninu koja raste u nama.

Sanjine Galaksije

ZZZZZ

          Znaš li da sam sinoć video kako umire jedna zvezda i ne znam zašto se tek tako setih tebe. Prošlo je dobrih sedam godina od kad sam uronio u tvoje oči, i obrise tvog lica na zalasku dana pamtim kao poslednje tragove lude mladosti. Kažu da sam sad zreo čovek, sređen, smiren. Kažu da sam život krunisao, da sam svoj na svome, da sam odrastao. Kažu, a ne znaju da moja duša i dalje u snovima juri niz one iste livade, da trčim kao bez duše u susret novom danu i da se osvrćem kao lud zagledan u prošlost. Kažu, a ne znaju da sam još uvek onaj isti klinac koji strepi od svakog novog dana.

          U meni su nastanjene galaksije, to samo ti znaš. Sanja moja nedosanjana, setiš li se ti mene nekad?

          Nikada nisi prolazila ispod merdevina, nisi ispijala tečnost do kraja, zaobilazila si crne mačke. Da li još uvek veruješ u sudbinu? Nasmejem se svaki put kada preskočim četvrtastu šahtu. Zamišljam želju kada padne zvezda i to smrtno ozbiljan. Ti veruješ u to. Ja verujem u tebe.

          Sanja, da li je tvoj nemir pronašao mir, ili i dalje sanjaš snove od stakla koje u paramparčad lomiš u praskozorje?

         Znaš li da me je posle tvog odlaska boleo svaki udisaj vazduha i više nisam mahao pticama. Sada im mašem, jer znam da mašeš i ti. Onda nekako poverujem da smo na istoj obali i da se u duetu radujemo nebu. A nebo je veliko, nebo je isto. Ovo moje nebo isto je nebo u koje i ti gledaš. Tako se tešim i mašem kao lud. I nadam se, na drugoj strani sveta mašeš i ti, i baš ove moje ptice doleteće do tebe.

          Sećam se večeri kada sam te upitao da pođeš sa mnom u nepoznato, i mada sam unapred znao odgovor nadao sam se da ćeš pristati i da čemo krenuti još iste noći. Plakala si od sreće što verujem u tebe, a bol te lomila što si vezana i slomljenih krila. Plakao sam i ja, Sanja, te iste besane noći, kada sam došao kući. Te noći sam shvatio da te nikada nisam ni imao i da sam samo lagao sebe sve ove godine.

          Sanja moja nedosanjana, znaš li da u meni umiru one galaksije, ne mogu to promeniti, i svake noći mi nova uvela zvezda udene sedef u kosi. Pravim se da je danas isto kao i juče, ali ne ide, sebe ne mogu nikako slagati, ja znam da bez tebe sve zvezde sveta ne vrede više od šake belutaka.

          Kada se pogledam u ogledalo ponekad zamišljam da stojiš iza i osmehuješ se. Meni ne treba više, samo snoviđenje u odsjaju srebrnog premaza. I možda sklopljene ruke na mojim grudima, da umiriš galaksije i napraviš red. Bez tebe u mojoj duši odavno je anarhija.

        Sećam se, jednom si rekla – kada bi se sve želje ostvarile zvezde bi stalno padale sa neba, i gotovo zabrinuto pogledala u nebo, sažaljiva na to daleko usijano kamenje. Ne brini, moje su već odavno sve na broju, na žalost.

Radjajte sebi decu ako znate bolje da ih čuvate

309635_310142322430963_469157995_n

Šetam često malecku gradom, evo već imamo punih sedam meseci, pa je prosto nemoguće preskočiti izlazak jer od kako otvori oči ona maše – hoće napolje.😉

I tako krenemo kolicima, i već na prvom ćošku kreću tetka Savete. To su poznanice, komšinice, prolaznici…

-Pazi samo kako si slatka, ali nemoj rukice usta, ne-ne… To nije lepo.

I onda krenu da joj vade prste iz usta, a ja progutam komentar da je sada u oralnoj fazi i da tako upoznaje svet oko sebe, pa i samu sebe, a i niču joj zubi pa sve trpa u osta. Sve je oprano i čisto oko nje, a na kraju krajeva ne možeš dete pod stakleno zvono, mora da se nauči da se izbori sa bakterijama i virusima, da stekne sama imunitet.

-Mislim da te mama malo obukla, prehladićeš se. Vidi, vidi, lep ti je taj kompletić, prava si lutka, ali duva ovaj vetrić…

Opet odćutim, nasmejem se pomalo kiselo i produžim.

Posle samo dvadeset metara ide druga dušebroznica:

-Srce malo, pa tebi je vrućina, vidi kako si se zarumenela.

Vozim slalom kolicima medju svim tim ljudima, medjutim, neki se ne daju prevariti, nego lepo zaskoče kolica, stanu ispred i ti hteo-ne hteo moraš da stojiš.

-Dušo mala, pa gde si pošla, a?  (Zini da ti kažem, vrišti u meni ona nepristojna „ja“) Znaš, -gleda u mene ženturača,-  hladne su joj nogice…

– Ma nije valjda,-  razvlačim ja odgovor….

-Jeste, jeste… evo sad sam osetila kad sam je poljubila u nogicu…

Poljubila u nogicu?!?! Pa kad pre, nisam ni primetila!? Kako može neko da ljubi tudje dete na ulici, običan prolaznik, neko sasvim stran bebi! I dok još od šoka sakupljam poslednje komadiće pristojnosti u sebi usledilo je novo bombardovanje poljupcima i to – ni manje ni više –  nego u bebin dlan! Onaj isti dlan koji gura u usta i češka zubiće… Pomeni, to mu dodje isto ko da je poljubila moje dete u usta.  Pitam se kako bi ona reagovala da ja nju poljubim u dlan.

-Moramo da idemo, gladna je,-  mucam ja i nekako se iskobeljam od tih ljudskih prepreka na putu i užurbano krećem ka pijaci.  Vadim maramice i glancam dete od mikroba iz tudjih usta.

-Trebali ste staviti šeširić, pomalo je greje sunce po glavici… – opet neka nepoznata, sa šeširom na glavi, naravno.

-Da, da… – klimam i produžavam…

-Nogice su joj na suncu, – dodaje neki dekica u prolazu.

-Spustite malo tendu na kolica, sunce je…

Spustila sam. Više ne može.

-Zašto ne okrenete kolica, smeta joj sunce…

Ne okreću se. Takva su fabrički. Dobra kolica, čvrsta, poznate marke, da ih sad ne reklamiram ovde.  Nije joj hladno, nije ni vruća. Sita je. Zadovoljna. Guče i igra se prstićima i igračkama, smeje se prolaznicima. Od sunca ne mogu da je sakrijem, a na kraju krajeva jutro je, devet sati. Ali ne mogu svima ponaosob da objašnjavam i pričam. A i nemam potrebe to da radim. Svoje dete čuvam onako kako mislim da treba, zašto bih se ikom pravdala. I da, znam, svetu se ne može ugoditi…. Samo moram pronaći vražji dobar način da me sve to ne dotiče i da na neki iole kulturan način podsetim sve te ljude da je ona moje dete i da je ja, ipak, volim malo više od njih.

E da, setila sam se još nečega… Kada me je jedna radnica u prodavnici upitala kako se zove beba, odgovorila sam joj. Ona me je pomalo zblanuto pogledala i rekla — pa dobro, šta ima veze, ime nije mnogo bitno…  (!?!)

Morala sam da vam se malo požalim kome ću ako ne vama.

Pozdrav od iznervirane mame. Ljubim vas (ne u dlan, jer ni vi to ne biste voleli)😉

Ledena kraljica

Da ne okolišem, bila je udata…. Nije to krila, kao što nije krila ni sedef u oku, zakišila bi na svaki pomen sreće.

Ličila je na mnoge koje sam znao, podsećala bojom kose i očiju, ali način na koji je hodala bio je sasvim poseban, i boja glasa… Glas ledene kraljice, hladan, taman, ritam pomalo spor. Drhte samoglasnici kao na mećavi u januaru, priča tužne stvari, misli tužne misli. Zaledile je godine bez ljubavi. Smrzle je teške reči. Ohladila samoća.

Udata. A sama. Sama kao ostrvo.

Ne znam kako sam uopšte doplovio do nje, tek tako strujao je severac iz njenog glasa, prigrlio sam čvršće košulju uz sebe i zavirio pod ledenu nastrešnicu njenih kapaka.

Da, bila je udata, ta moja Ledena Kraljica. A bila je sama. Promukla. Mutnih očiju. I ne znam odkud mi to da je u snovima nazovem svojom. Pomalo mi se inje nahvatalo na bradi, zadrhtao sam tog ranog jutra pod naletom njenog pogleda, ali zamirisali su cvetovi trešnje i neki oblak mošusa ugnezdio mi se pod dlan. Njen osmeh je otopio glečere, i tako totalno razmekšan stajao sam na tom usamljenom drumu srećan i potpuno nesvestan da je gledam poslednji put. I sada vidim sebi kako mašem…

Rodjendan

Malo po malo i eto, nakupilo se trideset i pet. Već treći dan gacam po trideset šestoj. Možda bi sve ovo trebalo da me plaši, ali baš nasuprot, sve češće vidim sebe u ogledalu kako se smejem, pa čak i ovim boricama koje se produbljuju. Doduše, pomalo se i mrštim na sivkaste vlasi na slepoočnicama, ali vrlo često ostavim naočare na natkasni pa i to nekokako prodje glatko. Stanem, pogledam, okrenem se, malo profil, malo amfas, noge, ledja, stomak… ma sve je ok. Bolje izgledam od mnogih današnjih tinejdžera, ali za razliku od njih svoje mane sakrivam, a ne pokazujem. Mada, to je već druga priča.
Skratila sam kosu na opšte zaprepašćenje – onolika kosa!!!
Obukla sam suknju na opšte zaprepašćenje – nismo navikli!!!
Nosim crveno na opšte zaprepašćenje – šta bi sa crnim!?!
I smejem se tako češće i glasnije, smejem se i dosadnoj kiši, i redu u pošti, i kasirki kada mi vrati manje, cvećarki koja me ispod oka gleda dok nosim nečiji „tudji“ buket… Smejem se i klimatam naušnicama, onim neobičnim zbog kojih me i nepoznati zaustavljaju na ulici da ih pogledaju – a kako se kače? – samo tek tako to provučeš!? To mi je On kupio, zato ih toliko i volim. Ne umem da objasnim zašto mi i dalje treperi u stomaku kada ga posmatram ispod  dok kosi travu, dok zamišljeno čita poštu, kada se obraduje ko dete vrućim kiflicama, dok spava spokojno i diše sasvim tiho i nečujno…. I ne znam šta da mu kažem u tom trenu, jar ako mu kažem volim te to nisu te reči i ne objašnjavaju ništa. Ovo je drugačije, dublje, jače, na staje u par reči, to su sati, dani, meseci godine, to su noći i dani, smeh i suze, to su radosti i težine neprospavanih noći, dečije bolesti, ekskurzije i letovanja, uspeli i neuspeli ručkovi, opeglane košulje, zaboravljeni brojevi, stare i nove poruke na frižideru… Ja sam ovakva baš zbog svega toga, bez njega bila bih samo slikovnica bez boja. Zato mu u tim trenucima ništa ne kažem, samo se nasmejem bez glasa. On me pogleda, nasmeje se i dečački pita žmureći na levo oko – Šta se smeješ, a? Ja zažmurim na desno i kažem – Meni se nimalo nisi promenio…

b3cff8615364ac4a73ae54d6884fa2db

Gondola

Nikada nisam videla Veneciju….

On je rekao da podsećam na taj grad, jer moje oči plutaju po suznim jezerima.

Rekao je da će zauvek čekati na moj dolazak, a unapred je znao da nikada neću učiniti taj korak.

Sanjao je moje ruke, isprepletane duge prste kako lutaju i traže.

Moje oko koje je zarobilo njegov lik.

Besciljno lutao ulicama usnulog grada tražeći moje korake po pločnicima.

Sanjala sam Veneciju. Plovim malom gondolom. Žmurim, a vidim.

U ušima čuvam ritmičke reči raspevanog jezika. Pesma za mene. Vetar za mene. Voda za mene.

I ne znam zašto na mojoj terasi umiru leptiri…