Sanjine Galaksije

ZZZZZ

          Znaš li da sam sinoć video kako umire jedna zvezda i ne znam zašto se tek tako setih tebe. Prošlo je dobrih sedam godina od kad sam uronio u tvoje oči, i obrise tvog lica na zalasku dana pamtim kao poslednje tragove lude mladosti. Kažu da sam sad zreo čovek, sređen, smiren. Kažu da sam život krunisao, da sam svoj na svome, da sam odrastao. Kažu, a ne znaju da moja duša i dalje u snovima juri niz one iste livade, da trčim kao bez duše u susret novom danu i da se osvrćem kao lud zagledan u prošlost. Kažu, a ne znaju da sam još uvek onaj isti klinac koji strepi od svakog novog dana.

          U meni su nastanjene galaksije, to samo ti znaš. Sanja moja nedosanjana, setiš li se ti mene nekad?

          Nikada nisi prolazila ispod merdevina, nisi ispijala tečnost do kraja, zaobilazila si crne mačke. Da li još uvek veruješ u sudbinu? Nasmejem se svaki put kada preskočim četvrtastu šahtu. Zamišljam želju kada padne zvezda i to smrtno ozbiljan. Ti veruješ u to. Ja verujem u tebe.

          Sanja, da li je tvoj nemir pronašao mir, ili i dalje sanjaš snove od stakla koje u paramparčad lomiš u praskozorje?

         Znaš li da me je posle tvog odlaska boleo svaki udisaj vazduha i više nisam mahao pticama. Sada im mašem, jer znam da mašeš i ti. Onda nekako poverujem da smo na istoj obali i da se u duetu radujemo nebu. A nebo je veliko, nebo je isto. Ovo moje nebo isto je nebo u koje i ti gledaš. Tako se tešim i mašem kao lud. I nadam se, na drugoj strani sveta mašeš i ti, i baš ove moje ptice doleteće do tebe.

          Sećam se večeri kada sam te upitao da pođeš sa mnom u nepoznato, i mada sam unapred znao odgovor nadao sam se da ćeš pristati i da čemo krenuti još iste noći. Plakala si od sreće što verujem u tebe, a bol te lomila što si vezana i slomljenih krila. Plakao sam i ja, Sanja, te iste besane noći, kada sam došao kući. Te noći sam shvatio da te nikada nisam ni imao i da sam samo lagao sebe sve ove godine.

          Sanja moja nedosanjana, znaš li da u meni umiru one galaksije, ne mogu to promeniti, i svake noći mi nova uvela zvezda udene sedef u kosi. Pravim se da je danas isto kao i juče, ali ne ide, sebe ne mogu nikako slagati, ja znam da bez tebe sve zvezde sveta ne vrede više od šake belutaka.

          Kada se pogledam u ogledalo ponekad zamišljam da stojiš iza i osmehuješ se. Meni ne treba više, samo snoviđenje u odsjaju srebrnog premaza. I možda sklopljene ruke na mojim grudima, da umiriš galaksije i napraviš red. Bez tebe u mojoj duši odavno je anarhija.

        Sećam se, jednom si rekla – kada bi se sve želje ostvarile zvezde bi stalno padale sa neba, i gotovo zabrinuto pogledala u nebo, sažaljiva na to daleko usijano kamenje. Ne brini, moje su već odavno sve na broju, na žalost.

Radjajte sebi decu ako znate bolje da ih čuvate

309635_310142322430963_469157995_n

Šetam često malecku gradom, evo već imamo punih sedam meseci, pa je prosto nemoguće preskočiti izlazak jer od kako otvori oči ona maše – hoće napolje. ;)

I tako krenemo kolicima, i već na prvom ćošku kreću tetka Savete. To su poznanice, komšinice, prolaznici…

-Pazi samo kako si slatka, ali nemoj rukice usta, ne-ne… To nije lepo.

I onda krenu da joj vade prste iz usta, a ja progutam komentar da je sada u oralnoj fazi i da tako upoznaje svet oko sebe, pa i samu sebe, a i niču joj zubi pa sve trpa u osta. Sve je oprano i čisto oko nje, a na kraju krajeva ne možeš dete pod stakleno zvono, mora da se nauči da se izbori sa bakterijama i virusima, da stekne sama imunitet.

-Mislim da te mama malo obukla, prehladićeš se. Vidi, vidi, lep ti je taj kompletić, prava si lutka, ali duva ovaj vetrić…

Opet odćutim, nasmejem se pomalo kiselo i produžim.

Posle samo dvadeset metara ide druga dušebroznica:

-Srce malo, pa tebi je vrućina, vidi kako si se zarumenela.

Vozim slalom kolicima medju svim tim ljudima, medjutim, neki se ne daju prevariti, nego lepo zaskoče kolica, stanu ispred i ti hteo-ne hteo moraš da stojiš.

-Dušo mala, pa gde si pošla, a?  (Zini da ti kažem, vrišti u meni ona nepristojna „ja“) Znaš, -gleda u mene ženturača,-  hladne su joj nogice…

– Ma nije valjda,-  razvlačim ja odgovor….

-Jeste, jeste… evo sad sam osetila kad sam je poljubila u nogicu…

Poljubila u nogicu?!?! Pa kad pre, nisam ni primetila!? Kako može neko da ljubi tudje dete na ulici, običan prolaznik, neko sasvim stran bebi! I dok još od šoka sakupljam poslednje komadiće pristojnosti u sebi usledilo je novo bombardovanje poljupcima i to – ni manje ni više –  nego u bebin dlan! Onaj isti dlan koji gura u usta i češka zubiće… Pomeni, to mu dodje isto ko da je poljubila moje dete u usta.  Pitam se kako bi ona reagovala da ja nju poljubim u dlan.

-Moramo da idemo, gladna je,-  mucam ja i nekako se iskobeljam od tih ljudskih prepreka na putu i užurbano krećem ka pijaci.  Vadim maramice i glancam dete od mikroba iz tudjih usta.

-Trebali ste staviti šeširić, pomalo je greje sunce po glavici… – opet neka nepoznata, sa šeširom na glavi, naravno.

-Da, da… – klimam i produžavam…

-Nogice su joj na suncu, – dodaje neki dekica u prolazu.

-Spustite malo tendu na kolica, sunce je…

Spustila sam. Više ne može.

-Zašto ne okrenete kolica, smeta joj sunce…

Ne okreću se. Takva su fabrički. Dobra kolica, čvrsta, poznate marke, da ih sad ne reklamiram ovde.  Nije joj hladno, nije ni vruća. Sita je. Zadovoljna. Guče i igra se prstićima i igračkama, smeje se prolaznicima. Od sunca ne mogu da je sakrijem, a na kraju krajeva jutro je, devet sati. Ali ne mogu svima ponaosob da objašnjavam i pričam. A i nemam potrebe to da radim. Svoje dete čuvam onako kako mislim da treba, zašto bih se ikom pravdala. I da, znam, svetu se ne može ugoditi…. Samo moram pronaći vražji dobar način da me sve to ne dotiče i da na neki iole kulturan način podsetim sve te ljude da je ona moje dete i da je ja, ipak, volim malo više od njih.

E da, setila sam se još nečega… Kada me je jedna radnica u prodavnici upitala kako se zove beba, odgovorila sam joj. Ona me je pomalo zblanuto pogledala i rekla — pa dobro, šta ima veze, ime nije mnogo bitno…  (!?!)

Morala sam da vam se malo požalim kome ću ako ne vama.

Pozdrav od iznervirane mame. Ljubim vas (ne u dlan, jer ni vi to ne biste voleli) ;)

Ledena kraljica

Da ne okolišem, bila je udata…. Nije to krila, kao što nije krila ni sedef u oku, zakišila bi na svaki pomen sreće.

Ličila je na mnoge koje sam znao, podsećala bojom kose i očiju, ali način na koji je hodala bio je sasvim poseban, i boja glasa… Glas ledene kraljice, hladan, taman, ritam pomalo spor. Drhte samoglasnici kao na mećavi u januaru, priča tužne stvari, misli tužne misli. Zaledile je godine bez ljubavi. Smrzle je teške reči. Ohladila samoća.

Udata. A sama. Sama kao ostrvo.

Ne znam kako sam uopšte doplovio do nje, tek tako strujao je severac iz njenog glasa, prigrlio sam čvršće košulju uz sebe i zavirio pod ledenu nastrešnicu njenih kapaka.

Da, bila je udata, ta moja Ledena Kraljica. A bila je sama. Promukla. Mutnih očiju. I ne znam odkud mi to da je u snovima nazovem svojom. Pomalo mi se inje nahvatalo na bradi, zadrhtao sam tog ranog jutra pod naletom njenog pogleda, ali zamirisali su cvetovi trešnje i neki oblak mošusa ugnezdio mi se pod dlan. Njen osmeh je otopio glečere, i tako totalno razmekšan stajao sam na tom usamljenom drumu srećan i potpuno nesvestan da je gledam poslednji put. I sada vidim sebi kako mašem…

Rodjendan

Malo po malo i eto, nakupilo se trideset i pet. Već treći dan gacam po trideset šestoj. Možda bi sve ovo trebalo da me plaši, ali baš nasuprot, sve češće vidim sebe u ogledalu kako se smejem, pa čak i ovim boricama koje se produbljuju. Doduše, pomalo se i mrštim na sivkaste vlasi na slepoočnicama, ali vrlo često ostavim naočare na natkasni pa i to nekokako prodje glatko. Stanem, pogledam, okrenem se, malo profil, malo amfas, noge, ledja, stomak… ma sve je ok. Bolje izgledam od mnogih današnjih tinejdžera, ali za razliku od njih svoje mane sakrivam, a ne pokazujem. Mada, to je već druga priča.
Skratila sam kosu na opšte zaprepašćenje – onolika kosa!!!
Obukla sam suknju na opšte zaprepašćenje – nismo navikli!!!
Nosim crveno na opšte zaprepašćenje – šta bi sa crnim!?!
I smejem se tako češće i glasnije, smejem se i dosadnoj kiši, i redu u pošti, i kasirki kada mi vrati manje, cvećarki koja me ispod oka gleda dok nosim nečiji „tudji“ buket… Smejem se i klimatam naušnicama, onim neobičnim zbog kojih me i nepoznati zaustavljaju na ulici da ih pogledaju – a kako se kače? – samo tek tako to provučeš!? To mi je On kupio, zato ih toliko i volim. Ne umem da objasnim zašto mi i dalje treperi u stomaku kada ga posmatram ispod  dok kosi travu, dok zamišljeno čita poštu, kada se obraduje ko dete vrućim kiflicama, dok spava spokojno i diše sasvim tiho i nečujno…. I ne znam šta da mu kažem u tom trenu, jar ako mu kažem volim te to nisu te reči i ne objašnjavaju ništa. Ovo je drugačije, dublje, jače, na staje u par reči, to su sati, dani, meseci godine, to su noći i dani, smeh i suze, to su radosti i težine neprospavanih noći, dečije bolesti, ekskurzije i letovanja, uspeli i neuspeli ručkovi, opeglane košulje, zaboravljeni brojevi, stare i nove poruke na frižideru… Ja sam ovakva baš zbog svega toga, bez njega bila bih samo slikovnica bez boja. Zato mu u tim trenucima ništa ne kažem, samo se nasmejem bez glasa. On me pogleda, nasmeje se i dečački pita žmureći na levo oko – Šta se smeješ, a? Ja zažmurim na desno i kažem – Meni se nimalo nisi promenio…

b3cff8615364ac4a73ae54d6884fa2db

Gondola

Nikada nisam videla Veneciju….

On je rekao da podsećam na taj grad, jer moje oči plutaju po suznim jezerima.

Rekao je da će zauvek čekati na moj dolazak, a unapred je znao da nikada neću učiniti taj korak.

Sanjao je moje ruke, isprepletane duge prste kako lutaju i traže.

Moje oko koje je zarobilo njegov lik.

Besciljno lutao ulicama usnulog grada tražeći moje korake po pločnicima.

Sanjala sam Veneciju. Plovim malom gondolom. Žmurim, a vidim.

U ušima čuvam ritmičke reči raspevanog jezika. Pesma za mene. Vetar za mene. Voda za mene.

I ne znam zašto na mojoj terasi umiru leptiri…

Zidano, razidano, zazidano

311540_229655513753416_146701118715523_673580_4449158_n

Ne pišem baš često u poslednje vreme, priznajem. Pokušam da nešto iskuckam, ali kao da su mi se prsti smrzli, ne ide, reči prazne i providne, obrišem, ustanem, prošetam  pa se opet vratim. Onda malo prošetam i po (meni) dragim blogovima. I tako vrlo često naletim na jednog „bezobraznog“ Wojciech koji me uporno podseća  da je život (uprkos svemu) lep, da ga čine sitnice, da budem zahvalna na svemu što imam, da ne zujim i ne zvrndam, već da se nasmejem i budem ono što jesam, ma koliko se ja trudila da budem velika, jaka stena, ipak sam samo  devojčica, umrljana suzama, bojicama, zatrpana knjigama i svojim ilizijama kojima gradim svoju tvrdjavu. I sve to moje zazidano on lepo razida, naslaže ciglu na ciglu i kaže mi svojim tekstovima da prestanem da lažem sebe. Život je divan, i ti ljudi, ti naši koji nas vole čak i kada viču, kada spavaju, kada jesu i kada nisu tu, vrede čitavu riznicu svog svetskog blaga. Njegove reči me poput šamara trgnu i probude, natera me da se nasmejem i pogledam drugačijim očima.

I prodju tako dani, a ja opet od razidanog zidam i opet sebe zazidam, pa moram da se vratim na njegove stranice, tražim pomoć da nadjem tračak sunca koji će me po ko zna koji put podsetiti ko sam. I kako je lepo voleti bezrazložno, ne tražeći ništa za uzvrat i uživati u trenucima. Da je ovaj ovozemaljski život kratak i da ga treba bojiti samo veselim bojama, lepim notama, dugim šetnjama, osmesima, zagrljajima, nadom, razumevanjem.

Kada me zatrpaju tamne senke i tmurni oblaci otrčim do njegovih stranica da me kao stariji brat podseti kako postajem nadobudna i siva, da sam ponovo zatrpana suvišnim rečima i da se žalim na se što treba i što ne treba, istuširam se njegovim čistim rečenicama i ponovo zablistam kao žena, kao majka, kao biće. Opet lagano razidam, složim i odskakućem niz drum. Zviždeći. Smešeći se. Lagana kao oblak. Hvala.

Miholjska zima

tumblr_m1dlv28AJ01qahuhjo1_r1_1280

Zrak sunca koji se odbio od njegovog cirkona i lupao po mom prozoru lagano je umirao u to  zimsko popodne. Otvorila sam prozor i krajičkom oka videla kako lagano nestaje niz drum, skučen u tom svom malom životu, poguren pod teretom problema, ukalupljen pravilima. Nesvestan mog pogleda guta drumsku prašinu. Al znam… Već sam vam pričala to, ustaljeni scenario malih ljudi.

Ovih dana se slabo sećam prošlosti, okrenuta sam nekako malko udesno, zurkam kroz trepavice pod naletima ove miholjske zime…

Istrašujem granice svojih snaga, koliko koraka još dalje, koliko minuta više bez sna. I sve je lepo i sve sa razlogom. To maleno biće dok me svakodnevno trenira ja postajem jača, znam to, postajem bolja, i nekako duševno lepša, nema mesta za sentimentalnosti, samo beskrajno more nežnosti i tepanja.

Znam, ovi trenuci blaženstva brzo će proći, svesna sam toga, pokušavam da ih upamtim do tančina kad već ne mogu zaustaviti vreme. Plovim u svom čamcu okružena plavetnilom malih očiju. Svaki osmeh me kupi poput dijamanta, svaki glas da snagu da ponovo ustanem i krenem. Ja sam sad tako velika da samo u ta dva para beskrajnih očiju mogu da stanem. Nečiji sam centar sveta, nečije sve, stub, oslonac, hrana za oko, usne, nos, dušu. I baš zato me ništa drugo ne dotiče. I baš zato sam ponosna na to moje iznedreno carstvo.