Nedostaje mi stari klavir. Ponekad se pitam – sviram li ja to na njemu ili on na meni. Čija duša stvara, a čija sluša?
Kad pustim misli u prazan hod on mi nekako natrči u susret… Osmehne se i mahne. Ništa više. I baš uvek u taj kadar uplovi melodija, prava za taj pravi trenutak, govori ono što ja mislim. I uvek se pitam – kako zna? Jesmo li se ikad gledali preko čaše? Da nije možda preslušao moj jastuk? Da nije, kojim slučajem, stajao u prikrajku i gledao dok se meni život dešavao, ili je on sam sve to smislio i napisao, pa sada samo glumatam u sopstvenom životu? Kako može da zna koje je boje moja duša?
Nedostaje mi taj stari klavir. Razumeo je moje uzdahe i moje suze. Nikad ih nije brisao, već ih pustao da oteku u nepovrat, kaže da samo tako otiče i tuga. Ne čuvaj suze, tako čuvaš bol…
Nedostaje mi taj stari klavir. Nedostaju mi njegove note. Stalno se osvrćem. Neka čudna usamljenost mi se ugnezdila na vrhove prstiju. Plašim se da me nije zaboravio…
Alisa u zemlji luda 