Ona koja ima laste u očima

Mislio sam da sam već sve video. Zato sam i postao hladan i sujetan, nezainteresovan za svet oko mene. A onda sam je sreo. Ne, nije bilo zemljotresa, nije mi srce preskakalo, nisam imao osećaj da ne dišem, nije vreme stalo. Samo sam bio na trenutak zbunjen njenom spontanošću.

Mi se nismo poznavali. Sretali smo se ponekad, ali nikada nisam gledao nju očima muškarca. Ona je ipak bila nešto što nisam smeo da poželim. Ja ne umem da objasnim, ali jednostavno sam bio siguran da je tada konačno stiglo leto u naš grad.

Ona, ta moja Ona imala je laste u očima, razigrane, brbljive laste, neuhvatljive. Ćutao sam i sakupljao njene osmehe koje je prosipala na sve strane. Pričala glasno, vrpoljila se, mahala rukama. Stajao sam i gledao u nju, diveći se optimizmu koji je zračio iz nje. Upoznavši nju, svet je postao bolje mesto.

Ta moja Ona ima ime. Ja je nikada nisam pozvao po imenu. Njeno ime ne izgovaram. O njoj ćutim. Ne smem da pokažem koliko mi gore oči od njenog lika. Ona je zabranjena. Nju čuvaju jedne hladne ruke i prazne oči. Nju čuvaju one usne koje je ne ljube, a koje joj brane da leti.I baš zbog svega toga, ona se smeje životu u lice, bori se ljubavlju protiv hladnoće, a to malo teže ide. Ona nije promenila svet. Promenila je sebe i svoj način gledanja na svet.

Ja znam da je nikada neću imati. I bez toga, ona je moja. To su mi rekle njene drhtave ruke i ono njeno ćutanje, kada tišina postane gusta kao med. Tada molim vetar da se umiri i ptice da zaćute. To je njena molitva. Molitva da ostane jaka.

Ukrao sam je jedne večeri. Samo sam hteo da je slušam, da je gledam onako detinjastu, a sa prvim boricama oko očiju. Želeo sam da je zadržim, da je povedem i na sam kraj sveta, da je čuvam i grlim. Toliko sam to želeo da sam čak i na glas rekao. Uplašile su je moje reči, šćućurila se kao ptica i gledala me netremice. Ne boj se, mala moja lasto, ja te nikada ne bih povredio. Tada sam shvatio da su žene najranjivije onda kada reaguju kao deca, baš kao moja mala lasta, uplašena da ću je otgnuti iz gnezda. O kako bi je samo poveo, ma ne bih se nikada više vraćao. I malo ničega bi mi sa njom bilo dovoljno.

Ipak, vratio sam moju malu lastu te večeri u njen hladni dom. Na dlanu sam nosio oblik njenog lica, na usnama njen sjaj za usne. Poljubila me moja mala lasta i odletela. Mirim se sa tim, jer je bila jesen. I tešim se, jer znam da se laste uvek vraćaju. I ja sad čekam proleće…

Advertisements

3 thoughts on “Ona koja ima laste u očima

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s