Vetar u duši

Vetar je duvao kao lud i raznosio lišće na sve strane. Smejala se gledajući kako se poigrava sa prolaznicima. Sredovečna gospođa ostala je bez šešira koji je nestašno leteo niz ulicu, zaustavivši se u hladnoj seni jednog haustora. Gospođa je bila toliko uplašena kao da joj iz ruke beži poslednjih deset godina života. Ne bojte se, gospođo, to je samo šešir, sličan hiljadama drugih šešira, smešno male vrednosti, lako ga je zameniti. Život čine toliko drugih, vrednih stvari, kojih nismo ni svesni, i prema kojima se ponašamo bahato. Ali ljudima su bitne opipljive stvari i uvek je na nekom drugom, petom ili sedmom mestu prijateljstvo, ljubav, zdravlje, možda i osmeh, zagrljaj, blaga reč. I sve to tako nebitno zvuči dok ne zatreba, dok ne zafali u našem životu makar jedan mali osmeh da osvetli mrak u našim očima.

Ali ona je znala to, toliko toga je prošlo kroz njeno srce, toliko toga joj skliznulo iz ruku, mnogo vrednije od gospođinog šešira. Ona je znala kako  odzvanja duša bez topline, baš kao prazna posuda. Znala je to i gotovo se stresla setivši se. Ona ista gospođa je pogleda i potpuno saučesnički reče: Prokleti hladni vetar … Ona se nasmeja uštogljeno – nemate vi pojma, gospođo, o hladnoći. Znala je da ova košavica nije nimalo strašna koliko ume da bude tornado uspomena.

Prešla je ulicu, saobraćaj je bio čudno gust, kolona automobila, nervozni vozači. I svi negde jure, žure…  U prodavnicu, poštu, u sledeću ulicu, na trafiku, na posao, u penziju. Život je ono što prolazi dok mi razmišljamo. Život je samo igra dok mi razmišljamo o njemu kao o komplikovanim pravilima berze. Život je u nama, a ne oko nas.

I stala je. Tek tako, nasred ulice. Celih treperavih pet sekundi. On je bio u autu. Tik ispred nje. Danima je bežala od njegovog pogleda. Noćima se molila da ga ne sanja, provirivala drhtavo izvan okvira naočara tražeći obrise njegove ličnosti i  gotovo je ubedila sebe da ne postoji, da je bio samo snoviđenje letnjih večeri, divan i dalek kao polarna svetlost. Ali taj bol u pleksusu potvrdio je njegovo postojanje. I postojanje njenih osećanja. I njihovu iluziju da je moguće živeti zajedno, a bezbrižno…. Vidite li sad, gospođo, kako je beznačajan vaš šešir…

Prešla je ulicu. On je nastavio dalje. Vetar je i dalje duvao na sve strane sveta i raznosio čestice srušenih iluzija dvoje ljudi bez budućnosti…