Izgubljena u svom vremenu

Gledala sam u nju netremice. Imala je neke nove, čudne pokrete, sva užurbana i zastala, nekako u isto vreme. Neke nove bore i nove pege nastanile su se u podnožju njenih očiju. Jedino je glas ostao isti i ona samoprekorna intonacija u glasu, kao da za sve krivi samo sebe.

A prošle su godine, tačnije trideset i pet od srednje škole, devet od kako je ostala bez posla, sedam kako je ćerka otišla. Sada su joj dani svi isti, ispunjeni obavezama i raznim mirisima koji dolaze iz kuhinje, koža joj oprljena od sunca, a  na vrhovima prstiju kao žedna zemlja. I duša joj žedna nekih vedrih dana, koji ostaše u nečijim tudjim životima, neki šareni osmesi nastanjeni uvak na nekim drugim usnama…

Bila je dobro dete iz dobre porodice, zapravo ne dobre, već poštene, danas se ti izrazi iz nekog razloga ne mogu poistovetiti. Dete jednog zanatlije, potkivača, i jedne domaćice, dete sa sela, slomljenog ponosa zbog nemaštine, večito praznih džepova, a srce puno snova i želja. Bila je dobar đak, ponos familije. Spremna da priskoči i pomogne. I nadala se da će napokon doći neko njeno bolje vreme… Neka letovanja koja je sanjala u vrelim julskim noćima, plašeći se ogromnog prostranstva i ogromnih riba, neke haljine divnih boja i krojeva sa posebnim namenama i cipele od kojih zastaje dah.

I velika ljubav koju je pronašla… sa kim je sanjala… sa kim se budila… i dva cveta iznedrila… I tada je došlo njeno vreme, i njihovo vreme… I tada su morskaprostranstva dobila okvire stvarnosti. Ali ona nikada nije naučila da pliva, nikada u sebi nije mogla zauzdati strah i grč koji se stvarao u njoj svaki put kada bi pokušala da se opusti u životu i da uživa. Godine ćutanja pokorile su u njoj borca, više nije imala volje da se iznova i iznova penje planinom sopstvenih iluzija.

I evo je sada… Ove godine puni pedeset. Smeje se po navici. Ustaje rano, ne obazire se na godišnja doba, radi, radi… I sve nas voli, ovako razočarana u život i ljude, u zemlju kojoj je mnogo toga dala i ništa nije dobila.  Kada padne noć, savlada je umor i gnev, i onda iz sebe izlije sve one slane potoke, male reke ponornice koje joj kopaju po duši. Više ne izgleda kao devojka na uramljenoj slici u dnevnoj sobi. To je ona, u onom njenom kratkom intervalu vremena kada joj je smeh bio iskren i zvonak. Ali više nije ista. Proslo je nekoliko decenija od tada. Ali ona je naša, i mi smo njeni… I sve nas voli, pruža svoju nesebičnu dušu, i svakog jutra počne dan sa šakom belih tableta…