Dugo već nema tvojih tragova, a opet, znam da si tu. Iskreno rečeno, ne znam ni da li postojiš, koje su ti boje oči i da li se glasno smeješ. Uzimam sebi slobodu da verujem da te poznajem na neki vanvremenski način. Verujem da hodaš drugačije, da trepćeš drugačije, da sanjaš drugačije. Ali voliš one pesme koje su unedrene u meni. Verujem da ti je ime žitko i da jezik pri izgovoru zadrhti kao kada oseti kupine.
Kada ti pričam o svojim snovima sigurna sam u tvoju ozbiljnost. Ti se ne smeješ kada ja kažem da verujem da svet može biti bolji i lepši, da ljudi mogu biti drugačiji. Ti se ne smeješ kada ja kažem da svako ime ima svoju boju, a verujem da tvoje ima boju onih istih kupina.
Treba mi da verujem da ima ljudi kao što si ti. To je moj način da ovaj svet, makar sebi, predstavim boljim. Da verujem u svoju snagu i onda kada sam slaba.
Alisa u zemlji luda 