Obično za decu kažu da liče na mamu ili tatu. Za mene kažu da sam isti deda, ali ne po liku, već zbog tog nemira koji igra u meni, muzike koja mi izviruje iz kose, pogleda koji luta i poskakuje po obroncima planina.
„Deda Mica je bio takav, eto baš takav kao ti, nedosed i veseljak, stalno je pričao besmislice i veselio se glasno, tako glasno da celo selo od njega spavalo nije.“
E sad, da sam kojim slučajem unuk, sve bi to bilo u redu. A ja sam, kao što znate – unuka.
Dedu ne pamtim, umro je pre mog rođenja, ali pamte ga u selu. Ali ostala je priča posle njega. Ostalo je sećanje na veseljaka koji kroz život ide sa pesmom i osmehom. Umro je, kažu, srećan. Umoran od teškog rada, u bedi, sa puno dece koja su izrodila svoju decu. Posle njega ostao je samo šljivik, kuća se srušila i sve ostalo uraslo u bagrem. Ali šljivik stoji, gord i veseo, sa modrim šljivama. Nisu to šljive za pekmez, već one za rakiju. Dedin porok. Dedina uteha.
„E i to si vala nasledila od dede. Držiš čašu ko on, sa tri prsta. Nije imao drugo, al ostavio ti ludi gen…“
E, majko, pa ne biraš šta ćeš naslediti. Neko dobije kuću, neko kola, neko devize u banci. Ja sam nasledila, eto, lude gene. Deda Mica mi u amanet ostavio prodoran glas i noge skitalice, muziku u ušima i pune oči snova. Bio je nepismen, ko zna šta bi bilo da je i to znao. Sigurno bi bio jedan od onih pesnika boema, od onih koji u zrnu soli vide čitave svetove.
E deda… Hvala ti za šljivik i rodne šljive požege… Hvala ti za ludi gen koji nas čuva u tuđim pričama. Neka si sada miran i spokojan. Kraj tebe sigurno i Sveti Petar povremeno iskapi koju i zapeva, onako od srca… Ma neka te, bar si umeo da živiš. Živeli, deda!
Alisa u zemlji luda 