Do malog ateljea na tavanu dolazilo se merdevinama kroz otvor u plafonu hodnika. Na njemu tamne orahove daske, koje su je odvajale od ostatka sveta, koje su škripale kada bi otvarala poklopac, i ta škripa, poput čarobnih nota detinjstva, živi u njenoj glavi. I miris pite razvučenice kakvu niko posle bake Banije nije umeo da napravi. I stari razdrndani kasetofon na kome je otpao crveni taster sa natpisom „rec“ jer je neprestano snimala pesme sa „radia 202“. To danas niko ne bi razumeo. Kako objasniti nekom da nije bilo diskova, ni interneta. Nije bilo mobilnih telefona, i verovali ili ne, i tada se živelo. Nije bilo šarenih kineskih radnji u kojima ima sve od igle do lokomotive. Ali tada je Branka imala neponovljivih šesnaest, sedamnaest, osamnaest… Godine kada si vladar sveta, kada ti je srce veće od neba, a oči sijaju od sreće. Godine kada je i malo ničega dovoljno. I život je bio veliki švedski sto, prepun djakonija. Nismo ni slutili da treba sebično da trpamo u tanjir, jer će se najbolja jela tako brzo probrati… Na kraju ostaju samo ukusi svakodnevnih stvari…
Nekada
Advertisements
Baš na moj rođendan a podseća na moje uspomene . Slučajno se srećemo na blogu ali ništa nije slučajno. Draga S. hvala za ovu priču baš na moj rođendan. Shvatiću je lično i subjektivno baš mi se sviđa. I svratiću malo do svog tavana koji je baka održavala mnogo bolje nego sada ja 😀
Srecan rodjendan, draga Slucajna prijateljice! Drago mi je da moje reci umeju da izazovu nostalgiju za starim tavanima 🙂