Arhiva za 10 septembra, 2022

Mrtva, a živa

Posted: 10 septembra, 2022 in Moja kristalna zrnca

Na mojim leđima nema mesta za nove noževe. Izvinjavam se, ako hoćete da još jedan ubod dodate moraćete od napred, gledajući me u oči. To je fer, je l da?

Ja sam bila sam fer, a sada sam mrtva. Od ruku mojih. Od ruku onog ko je bio prvi na spisku mog života, pa šest mesta praznih… A ja živim u svetu gde se računa ono što se desi ili čuje… Ne u svetu onog što se oseti. I ne u svetu gde je bitno ono u šta veruješ i kako jeste.

Ubio me. Istina. Evo, ima od tada trideset i tri dana… Mrtva sam, a živa i utrnula. Zaspala samo kao u Miljkovićevoj pesmi, a budna i besana noćima. I pijem, ako pitate… Ne jedem, a pijem…. I sva mi je odeća široka. A u srcu mi tesno.

Uvek sam govorila šta mislim i to me izgleda ubilo. Rekla sam „spakovaću te u kofer, opranog i sa najlepšim omekšivačem“, ja ova jaka i stena žena, koja je mogla kao Atila pokoriti sve ono što bi pogledala i odlučila… I plašio se tih mojih reči i mojih odluka… I od tog straha zaleđen nije mi rekao i potražio pomoć. Krivim sebe, a ne bih smela to. Dovoljno je teško.

Zato ja sada hodam zemljom ovom ništavnom i ostavljam krvave tragove. I govorim ono što treba u ime nas oboje, jer on ne ume… Jer se on ne trudi… Jer se on plaši da shvati kakav to bol sada živi u meni, jer ako shvati možda i oseti taj svemir i galaksiju živih vatri koje me pohode. Možda oseti kako je to biti mrtav, a biti živ. I hodati, tako mrtav, dok pesme Goblina dobuju srcem, a glupava Severina svojim, a inače ko zna čijom rukom pisanim tekstovima, rovari po mojoj duši traži novo netaknuto parče da i njega rasparča…

I zašto i sada, ovako smrtno ranjena i dopola mrtva gledam ispod oka i brinem kako je on… Zato što je slabić koji ne ume sam da se bori i uvek se drži za moju ruku da ga vodim sigurnim putem kroz minsko polje koje je sam načinio. A ja hodam, svesna, a ipak nesvesna svega šta je mogao sakriti ispod i što je prećutao i čime je sve minirao naš život. Da li je bilo vredno toga? Nije. Da li je bio srećan zbog svega toga i popunio tu neku prazninu koju je možda, zbog mene imao, jer ja uvek mislim da sam ja kriva… Kriva za sve moje uboge, proste i velike snove koje sam imala i nosila ih na otvorenom dlanu, bez tajni…

A držala sam se, o kako sam se samo lavovski držala danima i noćima, ubeđujući sebe da sve ono što je prećutao nije ni bilo. A bilo je, ispričao je sve to jedne noći tonom spikera koji čita vesti, hronološki i činjenično, bez emocija. Nisam gledala u njega, zapravo nisam gledala nigde, u tom trenu nisam ni postojala. I pukla sam kao vinska tanka čaša bačena sa terase, samo je moj prasak ostao nečujan i zarobljen u duši. Bez odjeka. U tišini.

Plašila sam se sebe i da ću, uz taj moj životni put, pogrešiti. Posustati. Zastati u neki, što bi rekao Balašević, čivutski vrt… I usput obrati tuđe bokore ruža, ja koja i ne volim cveće… A ja posadim koju ružu stablašicu u čudnoj kombinaciji boja u našoj bašti. Ali ne, moje ruže su zgažene, poklonjene, smrskane… Nisam ja zalutala. Nisam ja ta koja je uprljala. Ja sam odolola, jer sam gledala široko. On obična pešadija koja gleda samo kroz nišan. Tu. To je to. Pucaj. Ravno u srce i to s leđa. Kukavički. Rešeno.

I nije do para, nije do vremena… Do bola je. Ovog mog, običnog bola proste seljačke devojčice koja čita knjige i ronda uz filmove sa istorijskom tematikom. Ja, ova, ovdašnja, prevarena žena, a devojčica koja je verovala u zvezde padalice… Pa ko mi je onda kriv… Komete nisu zvezde, sama sam trebala znati da ne mešam geografiju i astronomiju sa životom. Ali ne, ja sam morala pokušati sastaviti nebo i zemlju. Pa sad plači, kada pred mrzli glečer stavljaš ručno mešen domaći hleb, vruć i mirisan. Jer on to voli. A ja to znam. I tako treba. A zna li on šta to baš tačno volim ja….

I dok preda mnom sipa reči hladne, i za promenu istinite, ja sebe mrvim i stavljam u fišek od novina… Da sačuvam te mrve mene, ako ikada iko poželi da me ponovo ima i sastavi. Boli svaka reč, dodatno natopljena vinom i nadom. Znam ja, te odrone njegove duše dugo sam sama ručno odlamala…Tražila da se otkroje i padnu. Njemu je lakše. Ostao je ogoljen i lakši od tereta koji ga pritiska. Ali sve je to na moju dušu palo. Htela sam njega i bila ponosna na sve to, na naš život i sve što smo uspeli. Bog ne prašta gordost. Srozao me do kraja i bacio na dno… Kao i ja omiljene čaše za vino sa ivice tarase, osluškujući njihov krah…

Zatrpana sam sopstvenim ruševinama života. Sve one snove u boji i muziku koja je bila srasla sa mnom gledam sive i prašnjave razbijene u paramparčad. Da lepim, skupljam, slažem, počistim sve ovo i izgradim novi svet? Za koga? Za nas neistinite, neiskrene, nepostojeće, za njega ovako blatnjavog i mene ogrezloj u skorenoj krvi samlevenog srca? Ne znam hoću li moći, imam li snage? I u ime kojih ideala da to sada radim… Ja sam mrtva, a mrtvima ne treba ništa.

Ne mogu sama. Ne umem da isplivam. Obala je tako daleko. Plutam, ležeći na leđima u tom okeanu, citiram Bukovskog i u njegovim sirovim ljubavima i ogoljenoj istini tražim novu snagu. Crno ili belo? Do sada nisam smatrala da sivo može biti odluka i rešenje… Beskrompomisna siva, beživotna, utrnula, bez snova i željnog pogleda u novi dan.

Volela bih da ume i želi da pronađe način i da me prene iz ovog letargičnog sna. Da vidim njegovu živu bol i sram zbog svega i taj nadljudski trud da me sastavi raspuklu. Plaši me ume li… hoće li… A možda me još više plaši šta kada, ako me ipak sastavi i ako tako sastavljena postanem samo roba sa greškom, ružna porcelanska lutka, pogrešno slepljena koja stoji iza svih drugih životnih ukrasa… Možda je bolje da me ovako divno mrtvu i ne budi…