Loše sam. Izgažena, prevarena, prljava, izdana.
A bila sam neko ko je uzdignute glave išao ulicama grada i smejao se glasno.
Neko ko je zasmejavao ostale. Podizao sa dna. Lečio. Lepio.
Ko sam sad?
Jadna zgažena žena, koja je glupo i slepo verovala.
U izlogu gde svi imaju pravo da mi zalepe svoje mišljenje.
Nisam ja takva. Nisam to ja. Ja sam neko ko leči, neću mene da leče. Neću. A sama ne umem. Nemam snage. Nemam čim. A želim li uopšte…
Volela sam dane. Svetlost. Sada samo volim noći. I ćebe preko glave. Tišinu i samoću. Čašu i cigaru. Muziku sa teškom gitarom i to samo na svim onim stranim jezicima koje ne razumem, jer ako bilo koju reč prepoznam naći ću se u njoj i iz sebe istočiti svaku kap krvi, znoja i svaku suzu koju sam utkala u četvrt veka jednog sna. Moje ponosno juče je danas postalo obična priča. Čaršijska priča. Bol od koga ne znam ni da uzvratim pogled. Moje reči, koje sam imala u svakoj pori tela su ostale zaleđene. Mrtve i ukočene. Ubijene. Nemam šta više da kažem, a da ne ispadne smešno i besmisleno… Ili glupo. Da ne ispadnem ja glupa i lakoverna.
Kako se lepi srce? Kako se vezuje pokidana nit bez vidljivog čvora i ide dalje? Kako se oprašta i opet veruje? Da li to svi drugi umeju, sem mene… Kako se to uči i od koga? I kako da se pogledam u ogledalo i ne kažem sebi da je vreme koje je preda mnom samo čekanje na olakšanje… Jer ću čekati da svaki minut, sat, dan prođe… Dok ne prođe ova moja bol i moj život…
Alisa u zemlji luda 