Arhiva za 22 juna, 2022

Pola moje duše

Posted: 22 juna, 2022 in Moja kristalna zrnca

Volela bih da se sada zagledaš u pučinu, zavaljena u ležaljku, na plaži nama omiljenog mora…

To plavetnilo koje šumi i talasa se, uvija i svetluca, baš takav je i život.

Ko zna čega sve ima ispod te površine. I dobro je tako. Neke tajne treba da ostanu tajne, a neke stvari nisu za svačije oči.

A na toj površini samo je tvoja stvar kako ćeš da ideš – možeš da plivaš, roniš, voziš se skuterom, brodom, čamcem… Tvoja stvar. Samo da te podsetim – nemoj da žuriš. Nije najbitnije stići gde si pošao. Najbitnije je uživati u svakom trenutku putovanja…

Pola moje duše si ti. I svaka bol koja te takne i svaka kiša koja te ohladi – ja osetim. Zažmurim i zadrhtim. Nekad progutam knedlu i prećutim. Ali nekad ne mogu. Onda iz svojih dubina ispustim krik lava. Stojim ispred tebe i ne dam na tebe. Dobro ili loše, ali u ovo ludo vreme imaš i ludu mene, spremnu da i bez objašnjenja ustanem i krenem tamo gde tvoj prst pokaže put.

Pola moje duše…. A dobra je to duša, zar ne? Mada često prokišnjava, mada zaškripi u nekim krivinama života, možda više nema dobro ubrzanje uz uzbrdice… Ali može u njoj da stane skoro ceo svemir. Sa svim galaksijama koje znaš i ne znaš, koje se neke možda i zovu po nama. I da otopi glečere. Da zamrzne vulkane. Da pod kišom vatru upali ili se smeje sa najgorčijim suzama…

I nemoj da se ljutiš što i dalje spavam sa pola sna, a ona druga polovina je budna i bdi nad tobom. Tako smo odrastale. Ja sam uvek bila velika. Ona koja te čuva. Sa kojom se i svađaš i miriš, ja sam ona koja galami, a ti ona koja je tiha. U meni se često lome bure, pa ne umem tiho da pričam. Zato grmim… da rasteram oblake koji se nadviju nad tobom.

Srećan ti rođendan, tebi moja, najmoja… Nema nikog ko može biti na tvom mestu. Ti si srasla sa mnom, hodaš sa mnom, budiš se sa mnom. Ništa na svetu nije kao sestra. I ništa na svetu ne voli i ne boli kao sestra. Jer sestre su jedna duša profircana nitima detinjstva. To se ne razdvaja. To je tako i nema dalje reči na tu temu… Sestre su jedno.

Onda kad padne mrak, kada se spuste kiše, kada ceo svet zaključaju mrazovi, kada se nema ništa i kada se nema gde, samo će sestra na neki volšeban način naći izlaz iz svega. Stvoriti, iznedriti, izmisliti…

Možda bog nema sestru, jer nije spreman da izdrži bol koji se stvara uzajamno između njih ili ljubav koja je prevelika i sebična u odnosu na ostatak sveta. Jer ceo svet je u senci… Ništavan i mali u odnosu na snagu volje sestre da se okameni ili uveća da bi zaustavila vodenu bujicu makar samo jedne sestrine suze… Da se ne prolije, da ne nastane, makar se ceo svet u kamen pretvorio.

Tako da znaš da sam tu, ja naizgled ,mala a najveća ograda između tebe i svega što te može povrediti…

I tu sam kada se treba smejati do zvezda, od sreće koja se sa sestrom ne deli, več uvećava i množi.

Srećan ti ovaj, za pet od mene manji, rođendan…

Srećan ti ovaj tvoj veliki dan uz poljubac od velike sestre…