Miholjska zima

Zrak sunca koji se odbio od njegovog cirkona i lupao po mom prozoru lagano je umirao u to  zimsko popodne. Otvorila sam prozor i krajičkom oka videla kako lagano nestaje niz drum, skučen u tom svom malom životu, poguren pod teretom problema, ukalupljen pravilima. Nesvestan mog pogleda guta drumsku prašinu. Al znam… Već sam vam pričala to, ustaljeni scenario malih ljudi.

Ovih dana se slabo sećam prošlosti, okrenuta sam nekako malko udesno, zurkam kroz trepavice pod naletima ove miholjske zime…

Istrašujem granice svojih snaga, koliko koraka još dalje, koliko minuta više bez sna. I sve je lepo i sve sa razlogom. To maleno biće dok me svakodnevno trenira ja postajem jača, znam to, postajem bolja, i nekako duševno lepša, nema mesta za sentimentalnosti, samo beskrajno more nežnosti i tepanja.

Znam, ovi trenuci blaženstva brzo će proći, svesna sam toga, pokušavam da ih upamtim do tančina kad već ne mogu zaustaviti vreme. Plovim u svom čamcu okružena plavetnilom malih očiju. Svaki osmeh me kupi poput dijamanta, svaki glas da snagu da ponovo ustanem i krenem. Ja sam sad tako velika da samo u ta dva para beskrajnih očiju mogu da stanem. Nečiji sam centar sveta, nečije sve, stub, oslonac, hrana za oko, usne, nos, dušu. I baš zato me ništa drugo ne dotiče. I baš zato sam ponosna na to moje iznedreno carstvo.