Roman se ne piše strahom

Tog novembra dok si u ritmu muzike ubijao moje poverenje i svakom novom reči sebe crtao kao karikaturu prestao si da postojiš za mene kao neko ko se mogao nazvati mojim prijateljem. Patetika. Jadniče, pa ja sam ta koja je mlela sebe i svoje vreme da bih tebi pravila meleme, da bih tebe izlečila od bolesnih ljudi koji su te ujedali za srce. Ja sam ona za koju si verovao da je žena sa muškom dušom.

Bila je ta noć, i taj novembar hladan i pun snega, ta godina sasvim čudna i savim mrzla, sitne ruke i krupne reči. Ne dam ti da me obmaneš… Ja sam veštica, sećaš se… Toliko si se borio protiv toga, sad ti je valjda jasno zašto sam takva. Veštice ne plaču, bar ne pred drugima. Dok sam stajala kao stena, dok sam u sebe nalivala gorčinu, iznutra sam vrištala kao devojčica kojoj su upropastili rodjendansku haljinu. Zar zaista misliš da sam sve zaboravila, da sam oprostila?  Nemaš prava oduzeti od mene ono što je moje, moje misli, moje reči pretočene u priču, sve ono što sam stvorila, moj mali ženski roman, skicu za knjigu, moj način na koji se čovek može uzdići iznad svakodnevice i postati mnogo više. Ti si mi to uzeo, sakrio, bacio. Gledala sam u promenjene šifre, beli monitor, zabranjen pristup, zaključan sarkofag mojih misli. To nisi smeo, samo to nisi smeo. Sve ostalo ti na čast.

Ja opet pišem svoju bajku. U njoj nema tudjih reči. U njoj nema tebe sa teškim mislima, sa strahovima, nema ljubomornih žena i ravnodušnih muškaraca. Ne možeš stvarati ako ne zagrebeš sebi ispod kože, ako se ne otkriješ, ako ne priznaš… Ne možeš lagati i ne smeš se plašiti. U mojoj priči nema tvojih teških dijaloga koji okreću moje reči. Nema ni tebe. Tek da znaš.