Pošta

Odeš u poštu. Staneš u red. Čekaš. Ćutiš. Gledaš na sat. Grizeš usne. Ćutiš. Čekaš… I taman kad dođeš na red ubaci se otac tvoje školske drugarice preko reda. Kao nije te video. Kao mlađa si pa treba da ćutiš.

-Izvinite, ja sam na redu – kažem i pružim papir.

On se kao buni, ali vaspitan je, neće da galami, gunđa u sebi…

Na šalteru se zadržavam celih 35 sekundi. Daju mi pošiljku. Prolazim podignute glave. Ja sam velika devojčica.

Posle 30 minuta čekanja izlazim, a kući me pitaju – gde si do sada?

Ali, najlepše od svega je to da se nisam iznervirala! Treniram – kondicija!! Umem ja da budem i sa debelim živcima, samo kad se potrudim.

A da… Ne rekoh šta je bilo u pošiljci.

Potvrda da sam konačno DIPLOMIRANI… 🙂

Buka jednog omađijanog srca

Otilija i ja sedimo uz kuvano vino, lagane zvuke gitare i tonu dima od cigareta. Ona je moj glas razuma, ali valjda se i razum ponekad zamori pa traži neki drugačiji pogled. U ovom slučaju iz moje perspektive. Oti je divna, nežna, a opet na taj svoj divni način uplašena od života. Ona ima rešenje za sve moje probleme, odgovore na sva moja pitanja. Ali, ponekad zastane pred malim kamičkom na svom putu. Jaka je za druge, a drhti kao srna kada je ona u pitanju.

– Apsolvirale smo Darka. Gotovo. Ne znam na koji način da ti objasnim da je providan, jedna obična ameba, ništavan i posve običan. Tačka. Pogledaj se u ogledalo, osvrni se, zapitaj se ko si i čija si. Ko se takne politike već gubi svoju ljudskost, a on je, lutko, duboko zaglibio. – naklapam stotinu puta pređenu temu.

-Znam.- kaže, a gleda u žar cigarete. – A opet, smotao me na foru trenutne situacije. Poklopilo se sve. A svesna sam toga, i u pravu si, ima tu mnogo praznina. Ne vredi trošiti snagu.

U tom trenu otvaraju se vrata i ulazi on. Darko. Kao u lošem scenariju. Prilazi, par reči, nekoliko osmeha, dve – tri otrcane fraze i eto ga – već sedi sa nama, naručuje stomakliju, konobar dolazi, on plaća ceo račun. Sedim i gledam, ne verujem, Oti – budi seee! Ona trepće, pravi čitave orkane, pomalo bocka rečima, ljuta je, znam, ali ne sad Oti! Ne sad da budeš fina!

Znao je da smo tu. Zato je i došao. Priča o poslu, podgreva stare rane, daje nadu, ali ograđuje se, ništa ne obećava, već samo – u planu je. Pa kad je u planu što ne radiš na tome. Insektu!

Isto kako je i došao pompezno odlazi, očekuje fanfare, doboše, možda i bis. Hm, mnogo buke ni oko čega.

Oti ima krupne oči. Sada su bile duplo veće. I pre nego što sam bilo šta rekla ona trepnu, zapali cigaretu i reče:

– Moram ovo da rešim, mislim, sa sobom darešim. Nemoguće je da sam svega svesna a da, opet, svaki put dopustim da me povuče na svoju stranu. Misliš li da sam ja slaba?

– Dođe mi da te lupim ovom pikslom! Nisi ti slaba, samo si sada trenutno omađijana lošim jeftinim trikovima. Samo treba da popričaš malo sa sobom i to na dugačko. Ako ti je lakše sedi i piši, bitno je da staviš na jednu stranu dobro, na drugu loše, pa da sama vidiš šta će da prevagne.

Htela sam još mnogo toga da kažem, recimo, da je premija koju ne zaslužuje svako, da je lutka od porcelana koja se lako može slomiti, tako lepa i skupocena, da je biser, da je… Da je pravi prijatelj. Da je volim. Da mi je muka kada je gledam kako se valja po prašini a zaslužuje zvezde. Nisam ništa rekla, jer me ne bi ni čula, ovako zadubljena mislima o običnom gmizavcu. Zaglušuje je sopstveno srce.