Arhiva za 13 decembra, 2012

O protekloj

Posted: 13 decembra, 2012 in Moja kristalna zrnca

Ispratila sam novembar ovacijama i vatrometom, izvarničila hiljadu puta, ispraskala rečima, šavovima čarapa, promrzlinama, zaledjenim suzama, ostavila sve to iza sebe, zgazila taj ogromni zavežljaj nepriajtnosti i krenula dalje u susret decembru. Kao svaki dobar komšija on je zaverenički namignuo novembru i nastavio da me gađa ledenim kišama, snegom, obavezama, računima. Potpuno zbunjena podigla sam sa poda svoju srećnu maramu, bacila je oko vrata potpuno nehajno i na isti način zakoračila napred. Nisam ni ja mačji kašalj, mogu ja nadjačati severce i otopiti snegove, mogu ja pronaći suknju baš za mene pravljenu u moru bezveznih krpica. I da znaš ti 2012., koliko sam te samo iščekivala i gledala u tebe kao u jednu normalnu i potpuno zrelu godinu, a ti mi  na ovakav način vraćaš. Što mi nisi još prvog januara dala rokovnik sa svim ovim ludačkim obavezama, da bar znam šta me očekuje, a ne ovako nespremna stojim i gledam u tebe dok mi na ledja trpaš kamare tereta raznih oblika i veličina. Neka te, imaš ti još petnaestak dana, onih odbrojenih, proći će i tvoje, pa kad te lepo upakujem u priču i bacim u  etar, videćeš kako je to osećati se  ništavno i malo.

Ali  dobro… Kad malo razmislim, mnogo toga si me i naučila, učinila jačom, možda i pametnijom, a starijom to svakako jesi, ni to ti nisam zaboravila…

Dala si mi još jednu diplomu… Još da nađem mačku pa da joj okačim o rep.

Dala si mi još jedan dokaz da vredim, jer si poslala na mene gomilu pošasti koje sam pobedila.

Još gomilu ideja koje sam bar teorijski razradila i takoreći do pola ostvarila.

Dala si mi četiri susreta koja baš i nisi morala. Meni je jasno, da li je i njima, ne zanima me.

Preživela sam kolektivno samoubistvo nekih mojih želja, ali rodilo se jato novih, tako da smo za to kvit.

Ubila si mi sto dva leptira u stomaku, a ti znaš kako se ja ponašam zaštitnički prema leptirima, tako da sam umesto njih mahala krilima i preletela kilometre snova, na kraju ipak, vredelo je.

Starog prijatelja si mi oduzimala i vraćala, onako, na kašičicu, trovala mu pogled i reči, opet ga lečila, pa opet odvodila na neku sasvim nepoznatu frekvenciju. Ne brinem ja za sebe, a on, ako je pravi prijatelj, naći će već pravi put nazad.

I šta sad… Ništa… Pakuj se ti lagano, ne žuri, imaš vremena, ali nemoj da ti pada na pamet da se vraćaš. Lepo da ti i ja popijemo kaficu i drugarski se rastanemo. Sretan ti put, i molim te, nemoj ni da mašeš. Ni ja neću da mašem. Mašem samo onima koje želim ponovo da vidim.

431738_351208298235774_1822107745_n