Arhiva za 23 septembra, 2012

Mr Miš

Posted: 23 septembra, 2012 in *Komadići*, Moja kristalna zrnca
Oznake:,

Skoro je godina od te noći. Bio sam običan miš, pokisao i mucav, zatečen i uplašen. Dve žene preda mnom, a ja stojim bez reči i nalivam u sebe pivo kao da će ono ugasiti moju nesigurnost. Obe stoje kao dve armije, spremne da brane sebe i sve svoje, a ja se pitam čiji sam ja. Znam ja čiji sam, nego se pitam čiji stvarno jesam. Koja me to žena stvarno prihvata takvim kakvim jesam, a koja me čini drugačijim, običnim statistom u sopstvenom životu.

Uvredila me kada je jednom rekla da sam miš. Sada žmureći shvatam šta je htela da kaže. nisam umeo da podignem glas kada je trebalo i nisam napravio korak kada sam to morao da učinim. I sada sam tu gde jesam. Dišem, hodam, trpam u sebe hranu, idem na posao, vraćam se, zagušljiv vazduh oko mene, teško nebo, poput kamena. Sunce je ostalo negde. Ja znam gde. Sam sam kriv.

Otgao sam njene reči i kao stare košulje bacio ih u prašnjav sanduk na tavanu. Migoljile su mi se pod prstima, uplašene i zbunjene, molile me da im vratim svetlost, da ih ne ubijam. Suze su mi sramno otišle niz grlo, a ja sam glumio pobednika. A bio sam onaj koji gubi. Onaj koji gubi sebe.

Te noći bila je prava Valkira, spremna da na prvi pogled predstavi sebe kao svestranu, razumnu, neustrašivu. Ume ona sa rečima, slagala ih je kao cepanice, jednu na drugu, gradila čitave kule, gledala me sasvim obično štiteći me onako prozeblog i malog, Znao sam da će sve te kule sutra pasti kada ona ode i da ću ih nositi dobrovoljno kao svoj krst. Zauvek. Baš onako kako to kažu i misle deca – zauvek.

Ostavila me netaknutog, branila me, kao što brani sebe, a znao sam, ispod tog hladnog lica, u tom trenu me mrzela kao nikada nikog pre, mrzela je moj kukavičluk kojim sam je povukao do dna i sada mora da pliva ka površini vukući i mene. Kriv sam. Uplašen. Ali nisam znao kako drugačije. Morao sam srušiti nju da bi me baš ona spasila. Makar bolelo. Makar umro zauvek bez njenih reči kojima me lečila, kojima mi crtala svetove koji negde postoje, nisam siguran gde, to samo ona zna.

Prošlo je. Mada, od onog trena kada sam ubio njene reči ja sam sam sebi posadio pelin u prstima. Sve je gorko što napišem. A kada ne pišem postajem običan, onaj nekadašnji, onaj pre nje. Onaj posle ove.

Ne vidjam je, ne srećem. Ponekad ubrzam korak kada pred sobom ugledam neku koja bar malo liči na nju. A nekako se u dnu srca nadam da to nije ona, jer znam, nikada me više neće pogledati kao lava. Ja sam miš. I nikada mi neće oprostiti što sam u samo jednom trenu izdao sve njene kiše i duge. Ljutio sam se kada je nema danima, a sam sam je sebi zabranio. Sam sam je sebio oteo. Sam sam sebe svojim rečima ubio.