Ko će da mi vrati vreme

Od ko zna koliko hiljada minuta,
i pregršt sati, dana i nedelja,
kad se sve skupi i oduzme, za ceo svoj život si:
tri godine bio u autobusu,
sedamdeset dva sata stajao na semaforu,
sto sati si se svadjao sa sopstvenom ženom,
a ostalo sa poštarom…
Trideset sati si hranio svog psa,
i dve godine se izležavao nakon sna,
…bolje da mi ne kažu koliko je prespavano…

i svaki me put ubiju istine i procene,
slike i statistike,
užasi istine izgubljenog vremena,
kratka kriza analiza…
koliko li sam se sati samo gledala u ogledalu,
prala, zube, sudove il prozore,
minut po minut- propao dan,
dan po dan- propala godina,
godina po godina- bačeni snovi
i ubiju me ti računi i popisi,
dva izgubljena pišem, tri promašena pamtim…
i niko mi ne kaže koliko sam vremena straćila voleći tebe-
bez sumnje bi me tek to ubilo,
od svih mojih pesama i redova
koliko li je tebi bilo napisano…
Evo, sve ih bacam sada,
na gomilu, pa pravo u vatru
jer mi se sad sve čine lažne,
a kome da cvilim za odštetu,
jer tako propalo vreme
malo se kome desilo na svetu.

I stajati ispred crvenog na semaforu,
imalo je više smisla nego voleti tebe,
i juriti penu po masnim tanjirima,
skupljati srcu i čistiti cipele,
dvesta sati hraniti golubove,
pola veka raspremati krevet,
ma bolje je bilo otići sa čergom,
pa hraniti konje i popravljati kišobrane,
nego se i jedan tren probuditi kraj tebe!
Jer bi i taj jedan posejao ostale,
dane muke, zaluda i besmisla
bolje je bilo utopiti se u glupoj statistici,
nego biti deo sopstvenog računa i poraznog bilansa,
i onih sedamdeset, i onih pedeset, i onih tamo nekoliko sitnih,
ja sam čeznula za tobom,
da nisam znala da čeznem za sopstvenom fikcijom,
da nisam znala da čeznem za nekim svojim zaostalim snom,
a da je čovek tvog lika, adrese i matičnog broja,
jedan bledi čovek od papira i magle,
sa tudjim pričama i frazama,
pun promaje i belanca umesto šlaga,
i šećera umesto marcipana,
mnogo buke- praznih dana.

Ja sad hoću svoje vreme natrag,
sve te dane ja hoću sa kamatom
da opet mogu onako da volim,
i da opet budem onako gladna, onako spremna
onako pitka, mila i mlada,
da budem i krotka ako treba glupa,
samo ne gorka… ovako gorka,
opora i hladna, k’o jesen umorna
a da sam se svadjala tolike sate sa poštarom
sa prodavcem kokica i prvim komšijom
i čekala zeleno, i hranila psa
pa makar bi malo sunca ostalo
pa makar bi malo još toga zasjalo,
i ne bi sve tako trajno potonulo,
i pojelo godine i sve oko njih…
Na svakih sto sati, neko i što baci
al mu mnogo više treba da to shvati.

Jelena Markovic