Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji – sve je drugo tuđe.
Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.
Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.
Duško Trifunović
Advertisements
Hvala ti za pjesmu mog zemljaka (i vise od zemljaka – Brodjani obojica 🙂 )
Izgleda da vas tamo zemlja od malih nogu hrani divnim rečima. 🙂
plodna ravnica 🙂
Хвала што сте ме подсетили на ову дивну песму!!!
Molim i drugi put. Uživajte!
Hahaha… Upoznao čoveka… U nekoj birtiji u kojoj se začinjala izdavačka kuća Prometej, za koju je radio… U Novom Sadu… Devedesetih… Tako je i pročitao štošta što sam napisao, u nadi da će biti objavljeno, ali… Nije… Ipak, Dule mi je rekao nešto što i danas pamtim… “Pišeš bolje od onog Pavića, ali on ima ime, a ti nemaš…“ 🙂 Neka me i slagao, imao je stila…
Opa! Velike su to reci i od velikog coveka! Verujem da si ponosan…