Cvet za samo jednog leptira

Stajala je i čekala. Obučena baš obično, farmerice, duks, patike, i duga kosa vezana u konjski rep. Možda malo nervozna. Cupka levom nogom, kao da se predomišlja. Ali ne, odlučila je, mnogo neprospavanih noći stoje iza njene odluke. Mnogo suza i zaklinjanja. Ona je svoja, povredjena i izdana, i ima pravo na osvetu. Na jedan, jedini ženski način osvete.
Stala su jarko crvena kola i ona je ušla. Osmeh već uvežban, kao slučajno stavlja kosu iza uva, pokazuje svoje divne naušnice koje je   zvala „Vizantija“, njen ručni rad, naušnice koje kao da kažu da je ovaj svet samo njen, da ga može menjati i kreirati kako joj se prohte. Srce joj lupa, on se smeši i gazi papučicu za gas, kola klize po užarenom asfaltu u tu letnju noć, vrelu, neverovatno vrelu, niz ledja oseća kako joj se lagano spusta kap znoja. Drhti. Kao po januarskom mrazu, plaši se. Plaši se sebe. Plaši se svog odraza u ogledalu kada se bude ujutro probudila, plaši se da ona više neće biti ista. I neće. To zna…
On se smeje. Opušten, možda i previše opušten, smeje se i od toga joj je još teže. Ona ga tako dugo poznaje. On tako strpljivo čeka godinama.
Bilo je noći kada ga je sanjala. Kada je u drugom videla njegove obrise lica. Njegove oči, i ruke, njegove ruke… To niko ne zna. To niko nikada i neće da sazna. Jer ona ovo čini da izleči svoj ego, svoju sujetu, ranjenu žensku sujetu, da nije bila dovoljna, da je neka druga uzela nešto što pred bogom i ljudima pripada njoj.
Može to ona, mora, vratiće bol za bol, izdržaće, ionako ga je često potajno poželela i drhtala pod naletom zvuka njegovog imena.
Usamljen drum i kuća, njegova kuća, divna belina u tmini noći. Izlaze iz kola, on je grli oko struha, ona jedva diše, hoda kao u snu, koraci joj teški, dah joj težak, pretežak, ponestaje vazduha. Šta to radi!? Ona, zar ona, divna i idealna, jedinstvena, zar ona, tako sujetna i ponosna, približavajući se kući udaljava se od sebe, od svoje prave sebe, one smirene, pažljive. Kako se to miš pretvorio u tigra? On spušta svoje usne na njen vrat, levom rukom otvara vrata, obuhvata je oko struka i naslanja na zid hodnika. Ona se strese, hladnoća zida je uzdrma, zabaci glavu i uzdahnu, nešto kao kajanje, kao onaj trzaj sunca u smiraj dana… njegove ruke lutaju po njoj, stežu je, kidaju, bole…
Ne!! Ne! Suze je ugušiše, ona zajeca i kao kap kiše skliznu na pod. Ne mogu, ne, ja to ne mogu…
Ćutala je pognute glave dok su je kola vraćala u njenu sadašnjost, u njenu slabost ženske duše. Neki od nas jednostavno postaju cvet za samo jednog leptira, svesni da taj isti leptir voli mnogo drugih cvetova. On je razumeo, možda baš zato što je i on nju voleo, na taj isti nesebični način, što je voleo da je gleda u prolazu i grli u snu. I da ponekad u prolazu popriča sa njom. Ona je bila njegova priča. On njena. Voleli se očima. Grlili slučajnim pogledima. Pisali jedno drugom pesme i slali po vetru. Ali se nikada nisu zajedno probudili u zoru…