Dragi stranče

Ne znam zašto imam potrebu da se iznova izvinjavam zbog svojih reči. Sečem te njima, zar ne, ubadam dublje nego što su rane zarasle, pa to iznova boli? Nije mi to bila namera. Nisam te nikada srela pod dnevnim svetlom, nismo pili kafu u mom omiljnom kafeu gde kafu služe u onim šoljama od pola litre, sa divnim čokoladnim šarama preko mlečne pene, gde satima pričaš sa nekim gledajući ga preko mirišljavih kafenih nota.Ne poznajem te, iako sve što kažem kao da potiče iz tvoje glave.

Ponekad se smejem kao dete dok čitam tvoje redove, a opet, nekih plavih noći poturiš mi svoj bluz pa kišim kao jesen. Sve je to u redu, a opet, sve je tako nejasno. Zašto te tako lako razumem i zašto me razumeš? Možda, u stvari, i ne želim da znam.

Pripadam onoj vrsti ljudi koja sebe seče na delove i nesebično deli. I ko zna koliko mojih delova imaju neki ljudi koji su me povredili. Zato i strepim od tebe i tvog razumevanja, plašim se da nisi od onih koji će moje reči upotrebiti protiv mene, koji će me, kao i mnogi drugi pre, slomiti kao čašu od kristala.Ne mogu više tako lako kao nekad da se sastavljam i lepim. Ne mogu to sama, a sve je manje onih koji bi to umeli i koji bi hteli. Žena u komadima i nije neki lep prizor.

Spolja sam prosečna žena sa običnim krpicama, ne izdvaja me ništa sem kose i očiju. Iznutra sam gotičarka, koja se od svoje crne boje sjaji ko sam mesec. Krijem svoj blog kao najtajnije mesto gde sebe pretačem. Kada me niko ne poznaje mogu da pišem onako kako jeste. Ne pakujem reči i ne merim ih, samo ih nalepim, tako sirove i krhke, neobrušene. I prija mi, kada me neko zbog moje neobičnosti stavlja na pijedestal, nisam uobražena i željna pažnje, nego jednostavno, ovako daleka i anonimna postajem stvarnija, postajem devojka iz kraja.

Imam gorko iskustvo baš sa ljudima koji me razumeju. Zato strepim i skrivam se iza zavese od metafora. Iskoristili su me, hranili se na meni, grejali se mojim rečima, a mene izbacili da spolja gledam njihove tople duše sa mojim mislima. Za mene kažu da sam čudna, da slušam muziku kojoj je prošao rok trajanja, da čitam knjige mrtvih pisaca, da sam smešna jer verujem u juče i drhtim pred sutra. Ovo sada koje traje za mene je jedino opipljivo i stvarno. Mašu mi iz njihovih sportskih automobila i zaziru od mog pogleda. Kažu da previše pijem i da se preglasno smejem. Čude se mojim suzama kada skliznu, a ja se ne trudim da ih zaustavim. Ja neću da glumim. Ja hoću da živim.