Dragi stranče

Ne znam zašto imam potrebu da se iznova izvinjavam zbog svojih reči. Sečem te njima, zar ne, ubadam dublje nego što su rane zarasle, pa to iznova boli? Nije mi to bila namera. Nisam te nikada srela pod dnevnim svetlom, nismo pili kafu u mom omiljnom kafeu gde kafu služe u onim šoljama od pola litre, sa divnim čokoladnim šarama preko mlečne pene, gde satima pričaš sa nekim gledajući ga preko mirišljavih kafenih nota.Ne poznajem te, iako sve što kažem kao da potiče iz tvoje glave.

Ponekad se smejem kao dete dok čitam tvoje redove, a opet, nekih plavih noći poturiš mi svoj bluz pa kišim kao jesen. Sve je to u redu, a opet, sve je tako nejasno. Zašto te tako lako razumem i zašto me razumeš? Možda, u stvari, i ne želim da znam.

Pripadam onoj vrsti ljudi koja sebe seče na delove i nesebično deli. I ko zna koliko mojih delova imaju neki ljudi koji su me povredili. Zato i strepim od tebe i tvog razumevanja, plašim se da nisi od onih koji će moje reči upotrebiti protiv mene, koji će me, kao i mnogi drugi pre, slomiti kao čašu od kristala.Ne mogu više tako lako kao nekad da se sastavljam i lepim. Ne mogu to sama, a sve je manje onih koji bi to umeli i koji bi hteli. Žena u komadima i nije neki lep prizor.

Spolja sam prosečna žena sa običnim krpicama, ne izdvaja me ništa sem kose i očiju. Iznutra sam gotičarka, koja se od svoje crne boje sjaji ko sam mesec. Krijem svoj blog kao najtajnije mesto gde sebe pretačem. Kada me niko ne poznaje mogu da pišem onako kako jeste. Ne pakujem reči i ne merim ih, samo ih nalepim, tako sirove i krhke, neobrušene. I prija mi, kada me neko zbog moje neobičnosti stavlja na pijedestal, nisam uobražena i željna pažnje, nego jednostavno, ovako daleka i anonimna postajem stvarnija, postajem devojka iz kraja.

Imam gorko iskustvo baš sa ljudima koji me razumeju. Zato strepim i skrivam se iza zavese od metafora. Iskoristili su me, hranili se na meni, grejali se mojim rečima, a mene izbacili da spolja gledam njihove tople duše sa mojim mislima. Za mene kažu da sam čudna, da slušam muziku kojoj je prošao rok trajanja, da čitam knjige mrtvih pisaca, da sam smešna jer verujem u juče i drhtim pred sutra. Ovo sada koje traje za mene je jedino opipljivo i stvarno. Mašu mi iz njihovih sportskih automobila i zaziru od mog pogleda. Kažu da previše pijem i da se preglasno smejem. Čude se mojim suzama kada skliznu, a ja se ne trudim da ih zaustavim. Ja neću da glumim. Ja hoću da živim.

Advertisements

10 thoughts on “Dragi stranče

    • ***Zašto baš tebi sad se otvaram ni sam ne znam
      valjda lakše to radim s tobom kog nit’ ne poznam
      Ti zaboravit ćes lice, a ime ti neću reć’
      možda zato što pažljivo slušas me rijeć po rijeć.
      Poslije razić’ ćemo se nikad se više vidjet’
      nećeš se vratiti i iskoristiti sve protiv mene, neće boljeti.
      Zato tebi pričam, stranče dok cakle se oči
      dok tonem sve dublje u ovoj besanoj noći
      Tesko nositi je oklop što me štiti od drugih
      i ispod oklopa dok cvilim, ne čuje se moj urlik….***

  1. Ti jednostavno ne umeš da promašiš…
    Uvodne reči za tvoj blog napisao je Momo Kapor.
    Da te potsetim:
    „Poželeh dakle, da prikupim i saberem u jednoj knjizi ogromnu, dugo čuvanu, često prećutkivanu, po sećanju razbacanu imaginarnu biblioteku od koje je sačinjeno naše sentimentalno vaspitanje, tačnije: obrazovanje osećanja.
    Ta biblioteka je rasparčana, izgorela ili pozajmljena pa nikda vraćena, prodana na kilo, razbijena u paramparčad, poput onog velikog Andersenovog ogledala iz Snežne Kraljice, čije su krhotine u našim zenicama…
    Čini mi se da bi jedna takva knjiga, možda zbornik, spomenar, antologija, svaštara ili nešto slično – imala smisla ako bi smo, pružajuci je nekom nepoznatom, mogli mirno kazati: Evo ti ova knjiga napravljen sam iznutra od tih stvari“.
    p.s.
    Citiram, jer ne umem da pronađem odgovarajuće reči…
    Moja percepcija je pošla naopačke, zato je najbolje da ovde stanem.
    Pozdrav 😉

  2. Sve je škola, i svaki dan donese novu lekciju. Veruj u ljude, ali ne deli svoje tajne. Tajne su te koje nas održavaju na površini. Sve što otkriješ o sebi nekome koga znaš, sutra mu se nesvesno zameri, i počneš da se družiš sa ježevim leđima. A dok su tajne još u tvom vlasništvu, mistika zadržava ljude oko tebe, jer žele da ih otkriju. I tako u krug.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s