Zvezda padalica

Bila sam zvezda u jednim očima. On je voleo da orbitari nebeskim prostranstvima i valjda sam pod naletom nekog ludog vetra utrčala pod njegove trepavice. On je rekao da je lako živeti sa zvezdom u oku, mada ponekad oči umeju  zbog toga da prokišnjavaju. Morao je jako žmuriti da me zadrži. Preko dana je nosio kačkete i savijao glavu da me ne zaslepi sunčev sjaj.

Bilo je lepo gledati sebe njegovim očima. Kako sam samo bila divna, sa baršunastim glasom, umela sam da hodam i plešem kao ona glumica, kako se samo zvaše ne mogu se setiti, ona sa razbarušenom kosom, ma nije ni bitno. Sećam se da je bilo tako udobno spavati na njegovim zenicama koje se šire kada se spomene moje ime. Uspavljivao me je divnim šarenim lažima. Verovao je u moju čaroliju. Krao me pesmama i moja prašnjava stopala skrivao čudnim akordima u sparna popodneva.

Bila sam zvezda u jednim očima. Rekli su mi da ga je zlatni sjaj sunca prevario, da nije hteo, da je sasvim slučajno pogledao i kroz kišno oko skliznula sam u drumsku prašinu, posramljena i zbunjena, ja zvezda, ja prva, jedina i tražena, slomljenih krila i ponosa. Vlasnica nebeskih plišanih visina zaronjena u močvaru njegovih patnji i suza. Mesečeva kći koja kopni zbog zemljinog sina, jer je on znao da kaže prave reči kad svi drugi ćute, jer je umeo da peva dok ceo svet spava, jer me gledao kao da mu pripadam, a nikada se nije usudio da me takne, da ne sagori, da ne uprlja čaroliju, da me ne ugasi pa da od mene ostane samo običan broš sličan mnogim drugima.

Verujem i znam da je nakon mene prestao da diše. Niko mi ne priča o njemu. Znaju da me boli njegova bol. Nikada i ne pitam ništa. Ne pitam, kako bih i smela, možda sazna pa pomisli da želim nazad. Jedva sam preživela i onaj prvi put. Ne pitam, ali ćutke tražim način da saznam, volela bih da mi kažu nešto o njemu. Makar samo to da li je srećan. Drugo, ionako, nije bitno…

Advertisements

5 thoughts on “Zvezda padalica


  1. Mora biti takve zvezde.
    Što se čudiš.
    Pazi samo da je negde
    ne ispustiš dok se budiš.

    Jednog dana,
    jedne noći,
    ne znam kada, ali znam tačno,
    izgledaće nebo bez nje
    tako prazno, tako mračno.

    I sva sunca,
    sve lepote
    i sve oči što se jave,
    nikad bez nje neće biti
    sasvim tvoje sasvim prave.

    Miroslav Antić
    p.s.
    Kad hoću ćutke nešto da saznam – uvek pitam njega.

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s